Када фудбалери Роме играју на Олимпијском стадиону у Риму, Франческо Тоти се најављује уз музику из филма „Гладијатор”. У граду као што је Рим није тешко митологизовати нечији лик и дело. Тотија су Римљани прогласили за осмог краља, поред Ромула и још шест других. Бригит Шенау пишући о прослави Ромине титуле пре десетак година, када је око милион Римљана изашло на улице, помиње један баналан али занимљив детаљ: на Цветном тргу један навијач Роме је статуи Ђордана Бруна навукао Тотијев дрес.

Нормалном човеку страшна је спознаја да живимо у времену када фудбалер добија статус божaнства, и то још један од најарогантнијих и најпрљавијих (треба се само сетити пљувања у лице данског репрезентативца Поулсена). Узгред, после тог испада је отишао је да се исповеди и моли за опрост, а свештенику је као индулгенцију донео дрес са те утакмице против Данске.

Тоти је истовремено и заводљиви гладијатор и божанство. Масе на стадионима прихватају данашњи спорт и његову бескрупулозну борбу као кодове некадашњег витештва. Њихови хероји морају да буду немилосрдни, издржљиви, да зраче одлучношћу и ароганцијом. Тоти, као и други данашњи богови и божанства из спорта, шоу бизниса или политике, подсећају на некадашње античке богове. Они су, наиме, несавршени, по особинама слични људима, често без милости, неправедни и каприциозни. Модерним божанствима се, такође, толеришу сви испади, скандали и прљавштине. Евидентно, ниво свести је још на нивоу паганског доба.

Рим је прозван „вечним градом”. То је сентиментализам који импресионира туристе. Рушевине, Колосеум, Циркус максимус, базилике, су ствари које Риму дају ауру вечног града и његову привлачност. Наивни туристи а и грађани Рима се диве старинама, архитектури, луковима ни мало не размишљајући да су те арене градиле десетине хиљада робова и да су унутар њих били приређивани спектакли који представљају крајњу перверзију људскости. Унутар тих величанствених зидина је прштала крв у чему је ексцентрична публика уживала. Гладијатори и робови су се крволочно борили међусобно или са разјареним животињама, а живот им је зависио само о вољи публике.

Невероватно је да у једној земљи у којој се зачела ренесанса, као основа каснијег просветитељства, и која је дала Да Винчија, Галилеја, Микеланђела, Петрарку, захвати једна врста спортске колективне биготерије у којој траже и измишљају нова божанства и витезове. То данас мање-више вреди за готово читаву Европу. Вредносно историјски поредити једног универзалног генија као што је Да Винчи са једним фудбалером је у најмању руку неукусно и на то не треба трошити речи.

Плебс живи у духу својих нових хероја и богова. Њих више занима како живе њихови идоли, који аутомобил возе, шта воле код жена, него цитати неког филозофа или поеме песника. Народ се систематски десензибилизује. Зашто бити поносан на своје сликаре, афористе, научнике или филозофе када они не зраче императорском снагом. Култивише се онај део историје када су други клецали пред снагом и величином нације.

А колико је у масама лако пробудити ту архаичку свест и империјалистички романтизам најбоље је показао двадесети век. Хитлер и Мусолини су дошли на власт уз помоћ маса у којима је пробуђена историјска мегаломанија, освајачке страсти и осећај да припадају одабраном народу. То се увек дешава кад људи нису у могућности да се индивидуално остваре као личности и онда прибегавају колективној индетификацији и империјалистичкој носталгији која се данас све више буди код многих такозваних великих народа.

Атина, у којој се развијала демократија, уметност, архитекрура, филозофија, позориште изгубила је рат од милитаристички организоване Спарте. Спарта, у којој су децу бацали са стене ако су за њих проценили да неће бити врсни војници, победила је најнапреднију државу. Ова историјска дихотмија Атина – Спарта је остала као наук свим будућим империјама. Оне државе које буду улагале у војску и војну индустрију, а свом плебсу сервирали бескрупулозно надметање, спартанске врлине, мускулативност и псеудовитешке популарне јунаке, владаће планетом.

Атина, којој су се дивили и њени освајачи, била је осуђена да буде под Спартом, Македонијом или да има статус римске провинције. Сам Александар Велики, Македонац, које су Атињани сматрали варварима кренуо је у освајачке ратове и хеленизацију света, тј ширење достигнућа грчке културе, дакле под истим оним изговором којим је Наполеон наводно хтео да прошири достигнућа Француске револуције, скривајући чисте империјалистичке амбиције. Опет, враћајући се на масе, о Александра Великог се данас отимају Грци, Бугари, Македонци и Албанци, уместо да се стиде што један бескрупулозни освајач уопште нашао на страницама њихове историје.

У томе је суштина. Због тога је народу дат Тоти и њему слични, као реинкарнација императора и митских јунака, док се истовремено реафирмишу и рециклирају стари освајачи, којима се приписују божанске одлике, истиче њихово витештво, ратно-стратешке способности и слично. Како од ових првих медијска индустрија својом софистицираном техником ствара модерне богове, тако Холивуд естетизује и чак лиризује ове друге, као што је урађено у остварењима „Александар Велики”, „Гладијатор” или „Троја”.

И док је Грчка градила амфитеатре и гимназијуме, Рим је градио колосеуме и арене. Исто као што су данашњи градови много поноснији на своје нове стадионе него на универзитете и музеје.

Стадиони су места на којима долази до изражаја колективна снага идентитета. Кроз спорт и борбене дисциплине се увек најбоље неговао спартански дух и држање масе далеко од културе и књиге, било да је то био царски Рим, Спарта, викторијанска Енглеска, нацистичка Немачка или, данас, САД. Зато се од данашњег спортисте тражи да гине и да „остави срце на терену”. Та ратничка реторика на данашњим стадионима који одишу колективним заносом и снагом није нимало случајна. Треба само погледати иконографију, написе и тонове када играју репрезентације Немачке и Енглеске једна против друге, а да не говоримо о неким другим нацијама који имају још отворене историјске рачуне. Чак и мирољубиви Нордијци, када рецимо игра репрезентација Норвешке, на стадионе долазе са старим викиншким кацигама са роговима.

Невероватно је колико симболике има у том облачењу Ђордана Бруна у Тотијев дрес, па макар то био само непромишљен гест ексцентричног навијача. То углавном све говори о времену у ком живимо. Истинским великанима историје облаче дресове фудбалера.

* аутор је фудбалер Бурсе и бивши репрезентативац Србије