Meni

Sport

FUDBAL

Džajić nije više ljut na mene

Miodrag Kos od golmana na vračarskom proplanku do trenera Partizana, fudbalski život pod nemačkom okupacijom i svakodnevni razgovori sa sinom u Atlanti, bitke na Sremskom frontu i s perom u ruci, poređenje Beograda i Zagreba iz 1945...

Rad je najveća ljudska sreća: Mile Kos sa petom knjigom (Foto Jelena Milovanović)

Miodrag Mile Kos (82) prevashodno je istaknuti sportski novinar, ali i lepršavi reporter, precizni kolumnista, žestoki kritičar... Uvek je imao samo jednu vodilju: istinu po svaku cenu. Napisao je i pet knjiga, a najnovija ("Probuđena sećanja") od juče je u knjižarama. U predgovoru za jednu od prethodnih Miljan Miljanić je napisao: "Retki su novinari kao Mile Kos koji su kroz svoje tekstove hrabro, ponekad i drsko, plasirali i lični sud. Imao je čitaoce koji su ga voleli i one koji se s njim nisu slagali. Međutim, uspeo je u svom poslu da postigne nešto najteže i najlepše – da ga svi čitaju!"

Kad ste se zaljubili u loptu?

Rođen sam u Beogradu, u Ulici Svetog Save, pa sam fudbal počeo da igram na vračarskom proplanku. Bio sam golman. Igrali smo protiv vršnjaka iz drugih delova grada i 1939, posle jedne takve utakmice, sada pokojnog Ljubu Spajića, kasnije halfa Crvene zvezde i reprezentacije, i mene pozvala je Jugoslavija, tada jedan od najboljih klubova u zemlji.

Kako je bilo za vreme rata?

Išao sam u gimnaziju i igrao fudbal i za vreme okupacije. Klub je, na zahtev Nemaca, promenio ime, pa je preimenovan u Sport klub 1913, po godini svog osnivanja. Pored takmičenja u Beogradskoj ligi išli smo često na gostovanja, najčešće u Banat. Za nagradu smo dobijali brašno, mast, meso... Zgrada u kojoj su moj otac Mirko i majka Mara imali prodavnicu štofa nije porušena u bombardovanju 1941. i to nas je spaslo, mada sam pripomagao i ja onim što sam donosio posle fudbalskih utakmica. Redovno sam išao i u pozorište. Predstave su igrane od 17 č zbog policijskog časa. Neke sam gledao bezbroj puta, a u salu smo ulazili na "dobro veče"...

Da li su Nemci dolazili na Vaše utakmice?

Jesu i na utakmicama su se ponašali korektno. Međutim, događalo se da nas oteraju s treninga kad su njihovi vojnici hteli da igraju veliki rukomet. Tada smo morali da odemo sa stadiona u najkraćem roku, bez tuširanja, a sporiji su se oblačili usput... Za nas je navijao Dragi Jovanović, ministar policije, a naš prvi golman Ljuba Lovrić je bio njegov lični sekretar. Zahvaljujući tome su svi članovi kluba zimi dobijali po metar drva za ogrev, što je bio dragocen poklon.

Kako ste dočekali kraj rata?

Već za Uskrs 1944. saveznici su žešće bombardovali Beograd i druge gradove po Srbiji nego Nemci tri godine ranije. Tukli su nemačke položaje, ali i srpske kuće... Zatim je došlo ratno zatišje... U septembru smo igrali u Kupu "Branislava Nušića" po četvorokružnom sistemu. Posle toga je trebalo da se nastavi prvenstvo. Međutim, situacija je opet postala ozbiljna... Engleska vlada je priznala Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije i kralj Petar je, navodno, pozvao sve jedinice Draže Mihailovića da se priključe Titu. Bila je to velika drama. Neki četnici su prišli partizanima, a neki nisu. U Bosni je tih spajanja bilo više, u Srbiji mnogo manje... Kad su Sovjeti prešli Dunav partizani su prešli Drinu... I nismo ih po dobru zapamtili...

Koga niste po dobru zapamtili?

I jedne i druge. Ruse uglavnom zbog toga što su napadali devojke i žene, a partizane po tome što su odmah hteli da stave na znanje da je to revolucija. Bili su nemilosrdni prema istaknutim građanima. Streljali su 105 viđenijih Beograđana. Hteli su da uteraju narodu strah u kosti, jer su verovali da je Srbija pročetnička... Odmah smo saznali da postoji Ozna – Odeljenje za zaštitu naroda...

Kako ste se snašli u toj situaciji?

Imao sam samo 19 godina i odmah su me mobilisali. Bio sam s Rajkom Mitićem u inženjerskoj brigadi. Hteli smo da ostanemo pri vrhovnom štabu da ne bismo išli na Sremski front. Međutim, neki vojnik iz naše jedinice je prosuo čaj zato što nije bio zaslađen. Jedan oficir je reagovao žestoko pominjući njihovu borbu u šumama "i bez čaja i bez šećera", pa smo po hitnom postupku poslati na Sremski front! Izvukao se samo Rajko Mitić...

Kako ste to preživeli?

Uz mnogo užasa, sreće i ovo pameti što imam. Mobilisan sam 8. novembra 1944, a demobilisan tek 6. januara 1946. Bilo je dobro što sam pismen, pa su me zadužili da pravim bazu podataka o svemu što je zarobljeno od Nemaca i ustaša: kamionima, motociklima, benzinu... Na tom suludom frontu, na kome su nas neuki gerilci vodili u otvorene napade na iskusne nemačke vojnike, ginulo se iz čistog hira onih koji su nas tu uputili. Ne mogu da kažem da sam bio pod opsesijom smrti, ali bio sam ubeđen da su nas partizani poslali na taj front da bismo – izginuli.

Šta nudite kao dokaz?

Uopšte nije bilo rezona za takvo ratovanje, jer je sovjetski maršal Tolbuhin javno rekao da  će s tenkovima preći Srem za jedan dan! Ali, Broz je, iz samo njemu poznatih razloga, isto tako javno kazao da naša vojska mora sama da probije Sremski front... I uspeli smo uz ogromne žrtve. Mladost smo ostavili u Sremu. Kad smo ušli u Zagreb video sam bleštav, umiven grad s raskošnim izlozima punim robe iz Švajcarske. Hrvati nisu znali za rat... Beograd sam ostavio u mraku, ruševinama i s ljutim lovcima na neke ljude... U Zagrebu sam tada, u maju 1945, sreo hrvatske fudbalere koji su se, u kratkim pantalonama, vraćali sa Save. Lehner, koji je do rata igrao za BSK, pozdravio me rečima: "U, kako si ti porastao, pa ti si vojnik."... Bio je maj 1945...

Kad ste se vratili fudbalu?

U proleće 1946. Slobodan Ćosić, legendarni sekretar Crvene zvezde, pozvao me u svoj klub. Prihvatio sam poziv, ali tada je u Beograd došao i Srđan Mrkušić, pa sam prešao u Metalac, zatim u Dinamo iz Pančeva, Proleter iz Zrenjanina s kojim sam ušao u veliku Drugu ligu u kojoj su igrali Zagreb, Rijeka, Olimpija, Rabotnički, Šibenik... Protiv Borca mi 1952. u Banjaluci slome rebro, pa sam odlučio da napustim fudbal.

Na koju stranu ste tada krenuli?

U istom smeru na dva koloseka. Spojio sam dve moje najveće profesionalne ljubavi: posao fudbalskog stručnjaka i novinarstvo. Devet godina sam bio trener u OFK Beogradu, Partizanu, solunskom PAOK-u, zeničkom Čeliku, reprezentaciji, a radio sam i u trenerskoj organizaciji. I nikad nisam bio otpušten!.. Bio sam novinar "Fudbala", glavni urednik "Partizanovog vesnika", komentator NIN-a, pisao sam za  "Slobodnu Dalmaciju", a najduže sam bio reporter "Ilustrovane Politike".

Koliku važnost pridajete novcu?

Ništa u životu nisam radio po svaku cenu. Taj odnos imam i prema novcu, koji nam je, naravno, svima potreban. U trenerskom poslu je neuporedovo veći nego u novinarstvu. Kao šef stručnog štaba Čelika iz Zenice imao sam mnogo veću platu od Stanka Tomića, generalnog direktora metalurškog giganta... Ipak,  ostavio sam posao trenera kad sam osetio da me to lomi. Okrenuo sam se novinarstvu u kome i danas uživam.  

Koga ste, kao novinar, najviše naljutili?

Dragana Džajića. Glavni urednik NIN-a Frane Barbijeri mi je tražio ozbiljnu rubriku, koja će imati veliki odjek. Trebalo je da osporim neku sportsku zvezdu. Odlučio sam da to bude Džajić. Mnogo sam ga voleo kao igrača, uživao sam u njegovim bravurama, ali sam istovremeno bio kivan na njega što je malo trenirao, što nikad nije bio fizički spreman... I napisao sam da je Džajić svetski talenat, ali nije svetski igrač... Po obdarenosti mu je bilo mesto uz Čarltona, Pelea, Bekenbauera, ali ne i po obimu obavljenog posla...  I toliko se naljutio da je dugo prolazio pored mene kao da se ne poznajemo. A pisao sam u međuvremenu o njemu i sve najlepše... Jednog dana mi je prišao u Milanu, zagrlio me i rekao: "Bata Mile, izvinite, nisam posle onog teksta u NIN-u bio u pravu"... 

Zašto ste knjigu "Probuđena sećanja" posvetili porodici?

S Verom imam sina Predraga (49), programera, koji sa svojom suprugom Aleksandrom ima Rastka (19) i Sofiju (16) i žive u Atlanti. Čujemo se svaki dan, ali mi mnogo nedostaju.  

Čemu se još nadate?

Ne razmišljam tako. Ne bojim se smrti, ali se plašim bolesti... Čovek u mojim godinama nema pravo na ličnu nadu. Jedino želim da svi u mojoj porodici budu zdravi i uspešni, da žive u slozi i ljubavi, a mislim da je naš sin to poneo iz porodice.

Dokle ćete da radite?

Penzionisan sam 1990. u "Ilustrovanoj Politici", ali sam još devet godina radio u istoj redakciji kao honorarni saradnik. Posle toga me je angažovao Dragiša Kovačević na svojoj televiziji "SOS kanal" u kojoj vodim emisiju "Svedoci istorije"... Radim, jer znam da kad prestane da se bavi svojim poslom novinar brzo uvene kao cvet bez vode. Kako su se godine nizale sve sam češće mislio o tome kao o "strašnom sudu". Nosim i dalje u sebi Andrićevu misao da je rad "najveća ljudska sreća". Zato i dalje radim... 

Slavko Trošelj
objavljeno: 10.06.2007.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije