Ужи­це – На спра­ту згра­де На­род­ног му­зе­ја у Ужи­цу, оне уз ко­ју је не­мач­ки тенк, још тра­ју ра­до­ви на стал­ној по­став­ци по­све­ће­ној Ужич­кој ре­пу­бли­ци. Мај­сто­ри уре­ђу­ју рад­ну со­бу у ко­јој је Јо­сип Броз сто­ло­вао као вр­хов­ни ко­ман­дант у до­ба Ужич­ке ре­пу­бли­ке 1941. го­ди­не и со­бе оста­лих чла­но­ва пар­ти­зан­ског Вр­хов­ног шта­ба. Об­на­вља­ју и оса­вре­ме­њу­ју не­ка­да­шњу по­став­ку ко­ја је ту, све до­не­дав­но, ста­ја­ла ско­ро по­ла ве­ка.

А ми­ну­ла је, ево, 2011. го­ди­на у ко­јој је овај град обе­ле­жа­вао ју­би­леј Ужич­ке ре­пу­бли­ке, 70 го­ди­на од ње­ног осни­ва­ња. И уме­сто да ова по­став­ка бу­де отво­ре­на у окви­ру те го­ди­шњи­це, ра­до­ви још тра­ју. Сав по­сао, са­зна­је­мо, ко­шта око шест ми­ли­о­на ди­на­ра.

– За­ста­ло је због бес­па­ри­це – ка­же за наш лист ди­рек­тор ужич­ког му­зе­ја Ни­ко­ла Го­гић. – Тре­ба на­пра­ви­ти ви­три­не и оста­ле де­ло­ве ен­те­ри­је­ра, ура­ди­ти осве­тље­ње, па он­да по­ста­вља­ти екс­по­на­те. Не­дав­но смо по­но­во кон­ку­ри­са­ли код ми­ни­стар­ства за сред­ства и на­дам се да ће у пр­вој по­ло­ви­ни ове го­ди­не по­сао би­ти за­вр­шен.

Не би оску­ди­ца у др­жав­ној ка­си би­ла не­ко из­не­на­ђе­ње да Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре у го­ди­ни ју­би­ле­ја Ужич­ке ре­пу­бли­ке ни­је из­дво­ји­ло три ми­ли­о­на ди­на­ра за ла­пи­да­ри­јум рим­ских ка­ме­них спо­ме­ни­ка, отво­рен кра­јем про­шле го­ди­не у по­моћ­ном га­ле­риј­ском про­сто­ру овог му­зе­ја. Ипак, да Ужич­ка ре­пу­бли­ка не оста­не са­свим за­бо­ра­вље­на, по­ста­ра­ли су се ре­но­ви­ра­њем по­став­ке пар­ти­зан­ске фа­бри­ке оруж­ја, та­ко­ђе у са­ста­ву му­зе­ја, ко­ја је до­пу­ње­на и уре­ђе­на.

И док мај­сто­ри на спра­ту му­зеј­ске згра­де уре­ђу­ју Ти­то­ву со­бу и дру­ге про­сто­ре за по­став­ку „Ужич­ка ре­пу­бли­ка“, при­зе­мље тог објек­та и да­ље звр­ји пра­зно, под кљу­чем. На­и­ме, 2005. го­ди­не, кад су овим му­зе­јом ру­ко­во­ди­ли ка­дро­ви СПО (са­да­шњи ди­рек­тор Го­гић је из СПС), ен­те­ри­јер у том при­зе­мљу ура­ђен је за из­ло­жбу о рат­ној 1941. го­ди­ни, ко­ја би, ка­ко су та­да за­ми­сли­ли, на пар­ти­зан­ски и рав­но­гор­ски по­крет гле­да­ла друк­чи­јим иде­о­ло­шким очи­ма, па и по­ми­ри­ла ко­кар­ду и пе­то­кра­ку.

– По­том је, ме­ђу­тим, утвр­ђе­но да ен­те­ри­јер не од­го­ва­ра на­чи­ну пре­зен­та­ци­је та­кве по­став­ке. Са­да по­сто­ји иде­ја да се ра­ди про­је­кат по­прав­ке те са­ле, где ће би­ти пред­ста­вљен пе­ри­од од по­чет­ка ра­та код нас 1941. до ства­ра­ња Ужич­ке ре­пу­бли­ке. А што се ти­че при­че о по­ми­ре­њу чет­ни­ка и пар­ти­за­на у по­став­ка­ма, ми ни­смо за ве­штач­ко по­ми­ре­ње, хо­ће­мо ре­ал­ну исто­риј­ску сли­ку. Уоста­лом, ни­је ни би­ло не­ке сва­ђе чет­ни­ка и пар­ти­за­на у Ужи­цу то­ком 1941. го­ди­не, јер је Ужич­ка ре­пу­бли­ка би­ла ис­кљу­чи­во у ру­ка­ма пар­ти­зан­ске НОВ. Пар­ти­за­ни су с чет­ни­ци­ма та­да углав­ном са­ра­ђи­ва­ли, све до бор­бе на Тре­шњи­ци кад се у осло­бо­ђе­ном Ужи­цу при­пре­ма­ла про­сла­ва Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је. Та ре­ал­на сли­ка би­ће ви­дљи­ва на отва­ра­њу по­став­ке о Ужич­кој ре­пу­бли­ци ко­ју су струч­ња­ци му­зе­ја осми­сли­ли у са­рад­њи са вр­сним ре­цен­зен­ти­ма, ака­де­ми­ци­ма и про­фе­со­ри­ма – на­ја­вљу­је ди­рек­тор Го­гић.

Б. Пе­јо­вић