Ужи­це – У пра­ста­рој др­ве­ној ку­ћи, ка­кве су не­кад гра­ђе­не сву­да по на­шим бр­ди­ма, под­ло­жен бад­њак на ог­њи­шту усред глав­не про­сто­ри­је. Ва­тра пуц­ке­та, све­ћа до­го­ре­ва, сла­ма је на по­ду, а тр­пе­за сва у оби­љу по­сне хра­не. Ма­ли­ша­ни пи­ју­чу, три кру­га око под­ло­же­ног бад­ња­ка оби­ла­зе. Ти­ска се ста­ро и мла­до у тој не­ве­ли­кој про­сто­ри­ји, али с па­жњом: да при­су­ству­ју ве­ков­ном об­ре­ду, а не на­ру­ше све­чар­ску при­ли­ку.

Ова­ко се већ де­це­ни­ја­ма у глав­ном зда­њу стал­не ет­но-по­став­ке Му­зе­ја „Ста­ро се­ло” у Си­ро­гој­ну на Зла­ти­бо­ру обе­ле­жа­ва Бад­ње ве­че у скло­пу тра­ди­ци­о­нал­них бо­жић­них оби­ча­ја. За­по­сле­ни у овој уста­но­ви и на овај на­чин не­у­мор­но чу­ва­ју тра­ди­ци­ју, древ­не оби­чај­не ри­ту­а­ле спа­са­ва­ју од за­бо­ра­ва. И ове Бад­ње ве­че­ри крај ог­њи­шта у тој др­ве­ној ку­ћи оку­пља­ју се го­сти Си­ро­гој­на и жи­те­љи овог се­ла.

– Об­ред у му­зе­ју одр­жа­ва­мо пре тра­ди­ци­о­нал­ног ве­чер­њег ло­же­ња бад­ња­ка пред Цр­квом Све­тог Пе­тра и Па­вла у се­лу. Ове го­ди­не је до­ма­ћин оби­ча­ји­ма у на­шој му­зеј­ској ку­ћи де­да Об­рад Ђо­ко­вић са су­пру­гом Ми­ле­ном. Он бад­њак уно­си у ку­ћу, док га Ми­ле­на по­си­па жи­том, да го­ди­на бу­де род­на. Сла­му си­па­ју по по­ду, бад­њак ло­же, де­ца пи­ју­чу и де­ли­мо им бом­бо­не, ора­хе, су­ве шљи­ве. Оку­пље­ни се слу­же по­сним је­ли­ма и вру­ћом ра­ки­јом, по­се­ло је око ог­њи­шта. Све као што се на Бад­ње ве­че од дав­ни­на ра­ди у јед­ној пра­во­слав­ној по­ро­ди­ци – ка­зу­је за „По­ли­ти­ку” Све­тла­на Ћал­до­вић-Ши­ја­ко­вић, ви­ши ку­стос Му­зе­ја „Ста­ро се­ло”, до­да­ју­ћи да је на Бо­жић у му­зе­ју све­ча­но, али са ма­ње об­ре­да. Ина­че, по­се­ти­о­ци „Ста­рог се­ла” – а око 50.000 го­ди­шње их по­хо­ди овај ет­но-му­зеј – ра­до се укљу­чу­ју у об­ре­де ко­ји се ов­де ор­га­ни­зу­ју за Бо­жић, Ви­дов­дан, Ивањ­дан и Пе­тров­дан.

Бо­жић­ни оби­ча­ји су углав­ном сву­да у овом кра­ју слич­ни, по­не­где има­ју сво­је осо­бе­но­сти ко­је од­ре­ђе­на се­ла не­гу­ју. Ре­ци­мо, у Мо­крој Го­ри ду­го се чу­ва­ла тра­ди­ци­ја да до­ма­ћин ста­вља бе­ле ру­ка­ви­це на ру­ке да би бад­њак исе­као, ка­ко би му, по ве­ро­ва­њу, жи­то би­ло бе­ло. У Ло­па­шу код По­же­ге кад се­ку бад­њак оба­ве­зно на­сто­је да он пад­не на дру­го др­во, „да се сре­ћа не би за­у­ста­ви­ла”, док су у ко­сје­рић­ком Су­бје­лу се­кли оно­ли­ко бад­ња­ка ко­ли­ко му­шка­ра­ца има у ку­ћи. У Ри­ба­ше­ви­ни су на Бад­ње ве­че ка­ши­ке и ви­љу­шке ве­зи­ва­ли цр­ве­ним кон­цем, да пти­це не је­ду ле­ти­ну, док у Ро­га­ма тек тре­ћег да­на Бо­жи­ћа ба­ца­ју мр­ве од Бад­ње ве­че­ри ка­зу­ју­ћи: „Ово свим пти­ца­ма хра­на за го­ди­ну да­на”. Бо­жић­ну че­сни­цу су у Ка­ра­ну ша­ра­ли с три ле­ско­ве гран­чи­це ко­је су по­том ста­вља­ли у ам­бар да жи­то бо­ље ро­ди, а у Ра­да­нов­ци­ма ма­за­ли ме­дом и ма­шћу од пе­че­ни­це. У но­ви­је вре­ме ма­ње је тих ри­ту­а­ла, али се сву­да у че­сни­цу ста­вља по­ко­ја па­ра (за бо­гат­ство), зр­но па­су­ља (за ви­ше сто­ке) или ивер од бад­ња­ка (за здра­вље).

По­во­дом бо­жић­них оби­ча­ја у ко­ји­ма се ко­ри­сти орах, Ере ра­до при­по­ве­да­ју анег­до­ту о јед­ном Зла­ти­бор­цу Бу­ћи­ћу, зва­ном Бу­ћа. Ве­ле, узме тај у вре­ме Бо­жи­ћа је­дан по­ве­ћи орах у ру­ку, па по­же­ли да му све бу­де пу­но као овај плод: шта­ла сто­ке, ам­бар жи­та и ко­шни­це ме­да. Али кад је раз­био орах, а он пра­зан. „Ма не слу­шај Бо­же шта Бу­ћа тру­ћа, не­го дај и ове го­ди­не као што си да­вао ла­не”, за­час се сна­ђе Зла­ти­бо­рац.  

Бран­ко Пе­јо­вић