Србија

„Ста­ро се­ло” чу­ва оби­ча­је

у Мо­крој Го­ри ду­го се чу­ва­ла тра­ди­ци­ја да до­ма­ћин ста­вља бе­ле ру­ка­ви­це на ру­ке да би бад­њак исе­као, ка­ко би му, по ве­ро­ва­њу, жи­то би­ло бе­ло

Тр­пе­за за Бад­ње ве­че у му­зе­ју Ста­ро се­ло у Си­ро­гој­ну (Фо­то С. Јо­ви­чић)

Ужи­це – У пра­ста­рој др­ве­ној ку­ћи, ка­кве су не­кад гра­ђе­не сву­да по на­шим бр­ди­ма, под­ло­жен бад­њак на ог­њи­шту усред глав­не про­сто­ри­је. Ва­тра пуц­ке­та, све­ћа до­го­ре­ва, сла­ма је на по­ду, а тр­пе­за сва у оби­љу по­сне хра­не. Ма­ли­ша­ни пи­ју­чу, три кру­га око под­ло­же­ног бад­ња­ка оби­ла­зе. Ти­ска се ста­ро и мла­до у тој не­ве­ли­кој про­сто­ри­ји, али с па­жњом: да при­су­ству­ју ве­ков­ном об­ре­ду, а не на­ру­ше све­чар­ску при­ли­ку.

Ова­ко се већ де­це­ни­ја­ма у глав­ном зда­њу стал­не ет­но-по­став­ке Му­зе­ја „Ста­ро се­ло” у Си­ро­гој­ну на Зла­ти­бо­ру обе­ле­жа­ва Бад­ње ве­че у скло­пу тра­ди­ци­о­нал­них бо­жић­них оби­ча­ја. За­по­сле­ни у овој уста­но­ви и на овај на­чин не­у­мор­но чу­ва­ју тра­ди­ци­ју, древ­не оби­чај­не ри­ту­а­ле спа­са­ва­ју од за­бо­ра­ва. И ове Бад­ње ве­че­ри крај ог­њи­шта у тој др­ве­ној ку­ћи оку­пља­ју се го­сти Си­ро­гој­на и жи­те­љи овог се­ла.

– Об­ред у му­зе­ју одр­жа­ва­мо пре тра­ди­ци­о­нал­ног ве­чер­њег ло­же­ња бад­ња­ка пред Цр­квом Све­тог Пе­тра и Па­вла у се­лу. Ове го­ди­не је до­ма­ћин оби­ча­ји­ма у на­шој му­зеј­ској ку­ћи де­да Об­рад Ђо­ко­вић са су­пру­гом Ми­ле­ном. Он бад­њак уно­си у ку­ћу, док га Ми­ле­на по­си­па жи­том, да го­ди­на бу­де род­на. Сла­му си­па­ју по по­ду, бад­њак ло­же, де­ца пи­ју­чу и де­ли­мо им бом­бо­не, ора­хе, су­ве шљи­ве. Оку­пље­ни се слу­же по­сним је­ли­ма и вру­ћом ра­ки­јом, по­се­ло је око ог­њи­шта. Све као што се на Бад­ње ве­че од дав­ни­на ра­ди у јед­ној пра­во­слав­ној по­ро­ди­ци – ка­зу­је за „По­ли­ти­ку” Све­тла­на Ћал­до­вић-Ши­ја­ко­вић, ви­ши ку­стос Му­зе­ја „Ста­ро се­ло”, до­да­ју­ћи да је на Бо­жић у му­зе­ју све­ча­но, али са ма­ње об­ре­да. Ина­че, по­се­ти­о­ци „Ста­рог се­ла” – а око 50.000 го­ди­шње их по­хо­ди овај ет­но-му­зеј – ра­до се укљу­чу­ју у об­ре­де ко­ји се ов­де ор­га­ни­зу­ју за Бо­жић, Ви­дов­дан, Ивањ­дан и Пе­тров­дан.

Бо­жић­ни оби­ча­ји су углав­ном сву­да у овом кра­ју слич­ни, по­не­где има­ју сво­је осо­бе­но­сти ко­је од­ре­ђе­на се­ла не­гу­ју. Ре­ци­мо, у Мо­крој Го­ри ду­го се чу­ва­ла тра­ди­ци­ја да до­ма­ћин ста­вља бе­ле ру­ка­ви­це на ру­ке да би бад­њак исе­као, ка­ко би му, по ве­ро­ва­њу, жи­то би­ло бе­ло. У Ло­па­шу код По­же­ге кад се­ку бад­њак оба­ве­зно на­сто­је да он пад­не на дру­го др­во, „да се сре­ћа не би за­у­ста­ви­ла”, док су у ко­сје­рић­ком Су­бје­лу се­кли оно­ли­ко бад­ња­ка ко­ли­ко му­шка­ра­ца има у ку­ћи. У Ри­ба­ше­ви­ни су на Бад­ње ве­че ка­ши­ке и ви­љу­шке ве­зи­ва­ли цр­ве­ним кон­цем, да пти­це не је­ду ле­ти­ну, док у Ро­га­ма тек тре­ћег да­на Бо­жи­ћа ба­ца­ју мр­ве од Бад­ње ве­че­ри ка­зу­ју­ћи: „Ово свим пти­ца­ма хра­на за го­ди­ну да­на”. Бо­жић­ну че­сни­цу су у Ка­ра­ну ша­ра­ли с три ле­ско­ве гран­чи­це ко­је су по­том ста­вља­ли у ам­бар да жи­то бо­ље ро­ди, а у Ра­да­нов­ци­ма ма­за­ли ме­дом и ма­шћу од пе­че­ни­це. У но­ви­је вре­ме ма­ње је тих ри­ту­а­ла, али се сву­да у че­сни­цу ста­вља по­ко­ја па­ра (за бо­гат­ство), зр­но па­су­ља (за ви­ше сто­ке) или ивер од бад­ња­ка (за здра­вље).

По­во­дом бо­жић­них оби­ча­ја у ко­ји­ма се ко­ри­сти орах, Ере ра­до при­по­ве­да­ју анег­до­ту о јед­ном Зла­ти­бор­цу Бу­ћи­ћу, зва­ном Бу­ћа. Ве­ле, узме тај у вре­ме Бо­жи­ћа је­дан по­ве­ћи орах у ру­ку, па по­же­ли да му све бу­де пу­но као овај плод: шта­ла сто­ке, ам­бар жи­та и ко­шни­це ме­да. Али кад је раз­био орах, а он пра­зан. „Ма не слу­шај Бо­же шта Бу­ћа тру­ћа, не­го дај и ове го­ди­не као што си да­вао ла­не”, за­час се сна­ђе Зла­ти­бо­рац.  

Бран­ко Пе­јо­вић

објављено: 06.01.2012

Последњи коментари

Nikola Laketa | 06/01/2012 01:41

Stara je izreka:" Koliko sela,toliko i obicaja". Tako je i sa bozicnim obicajima i sjecom badnjaka.Sjeca badnjaka, unosenje i nalaganje na vatru radilo se uvijek u rukavicama.To je jedini posten posao koji se radi u rukavicama. Ako se badnjaci sijeku i unose golim rukama,vjeruje se da ce godina biti gola,nece biti rodna.Gledalo se da badnjak bude bogat liscem da bi godina bila plodna i rodna.U Hercegovini u Nevesinju badnjaci se postave sa obadvije strane ulaznih vrata u kucu.Na badnje vece presijecaju i unose u kuci s tim da ostani dva kraca badnjaka da stoje pored vrata i loze se za Mali Bozic ili srpsku Novu godinu.Jedan dio badnja se lozi na badnje vece a drugi dio ostavlja se polazniku da na Bozic prodzara badnjake i da cestita Bozic.Posto je unio badnjake u kucu i nalozio na vatru domacin govori:
- Zdravi ste mi moji badnjaci,moji veseljaci ! Veselo mi gorjeli,a oko vas mladi momci kolo vili i rujno vino pili i veselje provodili kao Bogu mili braca Srbi,ako Bog da !
- Amin !

suzana * | 12/01/2012 20:18

Koliko god da nas narod cuva te obicaje, ja mislim da ih ne cuvaju samo zbog toga sto ne zele da ih zaborave ili da zaborave odakle su. To ocuvanje obicaja pomaze samo da se stvore toplina doma,porodicna i vesela atmosfera,i nisu nista drugo nego cist paganizam u ruhu pravoslavlja. Da da, sigurno ce nam pomoci crveni konac ili bele rukavice...U mojoj porodici isto praktikuju novcic u lepinji ili posnu trpezu na Badje vece, u koju spada i riba, samo ne znam otkad se to riba jede tog dana! I to sve uz alkoholno pice!
Kod nas se podrazumeva da svako zeli blagostanje (rituali se uglavnom odnose na zdravstveno i materijalno), ali me interesuje, zasto niko nije smislio neki takav obicaj kojim cemo postati bolji i posteniji ljudi, sa vise iskrene bratske ljubavi, trpeljiviji,smireniji duhom?jer to je vrlina prema Bogu.
Goli opstanak i spasavanje zive glave za vreme paganizma je bio sve,a mi danas valjda mozemo da uticemo na to i ipak smo , dalje odmakli ......ili nismo??