Десетак километара од Ковачице, надомак Тамиша, угнездило се село Уздин у коме су Румуни већинско становништво. Посетили смо га у ове зимске дане када мраз плодне оранице окује, а кошава завија попут бесног пса. Онако прозеблим пријала нам је топла добродошлица чланица Удружења пензионерки „Бакице”. Друштво је регистровано пре две године и засад броји 25 чланица, објаснила нам је Ана Бајер, а првирезултат дружења ових вредних жена је етно-соба у уздинском Дому културе.

 Нашу пажњу су посебно привукле лутке у народним ношњама.

– Одећа која се некада носила је рађена ручно: ткана, шивена, везена... Разликовала се не само по намени (летња и зимска, мушка и женска) већ и од села до села. Упркос лепоти и раскоши, седамдесетих година прошлог века скоро сасвим се престало са традиционалном израдом одеће, тако да је на нама да сачувамо наслеђено. То није лако јер многи наши земљаци који живе у иностранству због носталгије за завичајем откупљују ношњу и односе је у бели свет – каже Ана, додајући да је одећа коју видимо на луткама аутентична, како по изгледу тако и по начину израде, а дело је Илеане Оалђе. Заизраду ових малих ношњи потребно је велико умеће и доста времена. Примера ради за ткање кецеље – две до три недеље.

„Издајничке” ниске дуката

У жељи да се упознамо са делом румунске културе и традиције посетили смо дом Илеане Оалђе, унуке Анујке Маран, прве сликарке наиве у Уздину. Илеана је од баке научила и заволела да слика и да се бави ручним радом још у детињству, а наследила је и таленат.

Љубав из младости никада није престала, само јој је Илеана дала нову димензију, тако што је за више од четрдесет лутки израдила одећу каква се некада носила у Уздину.

Жене су се тада трудиле да што раскошније украсе своје и одело својих укућана. По одећи се знало ко је из ког села, а по томе шта су имале на себи девојке су се разликовале од удатих жена. Млада је носила дукате, а у зависности колико је имала ниски дуката око врата видело се у какву је кућу отишла, како се удала. Девојачка спрема је била оно што стане на кревет, од постељине до везених и тканих јастука и прекривача – објашњава нам Ана.

Богатство које уједињује

Да би указале на благо које се чува у шкрињама, „Бакице” су средином маја прошле године организовале прву изложбу под називом „Лепа нам је румунска ношња”. Учесници ове манифестације дошли су из десетак војвођанских села: Алибунара, Селеуша, Ечке, Борче, Влајковца... Неке од изложених ношњи биле су старе и преко 80 година! Намера је да ова смотра народног стваралаштва постане традиција.

Из Уздина смо понели уверење да смо као држава богати онолико, колико умемо да поштујемо и чувамо различитости у нашем друштву, што је и једна од основних вредности Европске уније и окосница европске интеграције. Унију, не заборавимо, не чини само 27 држава чланица, већ и народи и националне мањине у њиховом саставу који, свако за себе, уносе свој језик, веру, културу, обичаје и уметност.