Разрешење епископа Артемија над управом епархије и догађаји који су следили збунили су и поделили јавност. Много медијског дима нам говори да ту има и „политичке ватре”, то јест нечијих закулисних интереса.

Свему томе су здушно и пристрасно кумовали и неки „проевропски” медији и политички центри. Све ово је била и прилика за обрачун са „непослушним епископом”. Због значаја позиције црквеног вође Срба на Косову и изабраног тајминга готово је извесно да су кампању инспирисали и неки центри ван земље, са циљем да се на том простору ослабе српске позиције и да се коначно прихвати ,,независност Косова”. У тим стратешким играма око Косова Српска црква је колатерална штета. Но за кругове који традиционално негују анимозитет према СПЦ ово је шанса која се не пропушта за рушење ауторитета једине преостале институције којој Срби верују.

Сва је прилика да ни у врху Српске цркве нису били свесни у шта се упуштају око разрешења епископа Артемија и какве ће последице то имати. Ова одлука је донела немиле сцене сукоба, тешке унутрашње расправе и смутње. Врх СПЦ у оваквим изазовним догађањима делује прилично неодлучно и у медијима реагује споро и неадекватно модерним временима. Тај простор наравно користе они који нису баш наклоњени цркви и традицији.

Све ово што се дешава може довести до тежих последица по цркву и народ на Косову и другде. Црквена и ванцрквена јавност тражи објашњење онога што се дешава. Многи схватају да се епископ Артемије својим радом замерио и албанским наркокартелима, америчким стратезима и српским политикантима, али са друге стране желе да разумеју одлуку Синода СПЦ којом се жели ,,завести ред” у овој епархији.

Ако се не пружи довољно информација и јаких аргумената у прилог одлуци Синода део црквене јавности ће постати склон објашњењу да је свему узрок антиекуменизам епископа Артемија и његово противљење доласку папе у Србију. Они који на ствар гледају ,,световним очима” биће све више уверени да је реч о склањању ,,непослушног епископа”, јер је епископ Артемије познат као критичар српске политике у вези са Косовом, као и препрека америчком плану за ,,легализацију” сецесије Косова.

На основу ове опасне ситуације у којој се нашла СПЦ јасно је да је потребно много више отворености према црквеној и ванцрквеној јавности, али и много више дијалога унутар црквених кругова око неких питања (о литургији, о односу према Ватикану, о ,,кадровским питањима”). Осим тога осећа се потреба за јачим лидерством у цркви, не додуше у смислу ауторитарне централизације какву има католичка црква, али ипак у смислу јединственијег и ефикаснијег деловања. Исто тако ово нам показује и да се држава, медији и странци мешају у међуцрквене односе са лошим намерама.

Српска црква никада није била клерикална као католичка, иако јој то неки кратковиди и злонамерни пребацују, али је у добрим временима гајила добре партнерске односе са државом илити ,,симфоничне односе на ползу народа”. Цркви као јединој институцији која има ауторитет је потребна подршка државе и друштва, а не страначка мешетарења и медијска подметања која нас све заједно представљају у најгорем светлу.

Уместо да политичка и интелектуална елита помогну цркви, која не само на Косову већ и на другим просторима па и у дијаспори, једина окупља наше људе, неки у цркви виде још један конкурентски ,,центар политичке моћи и утицаја”, а други, што је још горе, препреку на светом путу ,,европеизације” Србије.

На крају, јасно је и то да је Артемије омекшао став о Косову и НАТО-у, сигурно не би имао против себе медије и политичке моћнике. Не улазећи у неправилности пословања епархије која ради у условима окупације морамо се запитати како се таква ревност медија не види кад су у питању министарства, јавна предузећа или агенција за приватизацију, где би се могло наћи много више од тога да је неко себи уплатио неколико година радног стажа.

Политички аналитичар