Док год је наш извоз у вредности од око половине увоза, а инфлација већа од оне у зони евра, реалан је бржи или спорији стални пад вредности динара у односу на евро. Валута слабије економије у условима тржишнe размене губи на вредности у односу на валуте снажнијих економија. Како је наш тако велики увоз увелико утицао на кретање домаћих цена у динарима Народна банка је, одржавајући вреднији динар, постизала свој најважнији задатак – обуздавање инфлације. Неефикасни јавни сектор одржавао се административним одобравањем повећања цена. А онда је на нашу кризу додата и светска криза, што је умањило приходе и тражњу, па је и притисак на раст домаћих цена спласнуо. Али је и отежана приватизација и све теже задуживање условило слабији прилив девиза и финансирања комотне потрошње. Увећање дефицита буџета и јавна потрошња донели су на девизно тржиште више динара који поскупљују евро. То је погурало курс евра у динарима.

Курс динара одређује да ли ће у Србији брже расти извоз или увоз. Извоз подстиче јефтинији динар, а увоз јефтинији евро. Иако су многи, из сопственог интереса, оспоравали значајан утицај курса, логично је да ће извоза кукуруза, малина и шећера бити више ако се скупљим евром добије више динара. Биће исплативије и инвестиције за нова привређивања за извоз. Истина, нешто делује брже, а нешто спорије, али делује. Најдинамичнија у свету, кинеска економија одржава јефтин јен, па има огроман вишак извоза над увозом и гомила највеће девизне резерве на свету. А наши учинци су управо супротни. Двоструко више увозимо него што извозимо, те тако трошимо више него што стварамо. Успевамо умањити тежину овог увозно-извозног дебаланса продајом капитала у приватизацији и убрзаним задуживањем у иностранству. Сад су нам, по статистици, девизне резерве 10,6 милијарди евра, скоро трећина је блокирана у резерви банака, а укупан дуг иностранству је 22,8 милијарди евра. Од даље приватизације не можемо ускоро много очекивати, а ни граница задуживања није далеко. Резерве се лако потроше, па су инвестиције и извоз услов стабилности економије.

Сад кад су и домаће цене мирније, а извоз и прилив девиза опао, било би за нашу економију боље да курс динара падне брже и више и да то користимо за стимулисање инвестирања и извоза и смањење домаће личне и јавне потрошње. Тако би већ данас више учинили за боље сутра.

Али ту морамо да сагледамо читаву стварност. Нисмо ми срећна земља у којој би динар био једини домаћи новац и у коме би његов курс одређивао наш однос према свету. Код нас се станови легално тргују у девизама, а извозници ако продају девизе, па их касније купе за плаћање увоза, губе на курсним разликама и у двоцифреном проценту. Евро има и у земљи већу улогу од динара и скоро сва штедња и дугови грађана и привреде банкама су заштићени курсом евра. Зато је поскупљење евра и поскупљење свих кредита и депозита и многих других трансакција. Довођење економије у такву ситуацију је крупна системска грешка, а она се и даље увећава. Влада и даље прописује да се из наплаћених пореза субвенционишу камате банкама ако су кредити утврђени у еврима. Крши се свето правило контроле ризика да се дуг преузима само у новцу који се и приходује, да би се уопште знало колико он кошта. Народна банка није успела да побољша поверење у динар него је радила и обратно.

Шта у таквој ситуацији треба радити? По закону, Народна банка ,,уз сагласност владе, утврђује режим курса динара”, а обе институције су то препустиле ,,међубанкарском девизном тржишту”, на коме пословне банке са малим износима одређују курс динара, а постепено се троше девизне резерве. Тако се брине о дужницима и ублажава инфлација, а праве се друге штете. Мора се дати приоритет унапређењу инвестиционе климе, извоз и запошљавање требало би да буду у функцији одрживог привредног раста. Треба смањити задуживање у еврима и чувати девизне резерве, јер овако ,,чувани” динар само кумулира његове јаче будуће падове, а ми крцкамо неизвесну будућност.

Доктор економских наука, консултант за страна улагања