У она давна времена, пре појаве комунизма, партијашење је било синоним за политику у Србији. Како је демократија наново оживела међу Србима она је опет показала своје старе бољке, а пре свега схватање државе као плена страначке борбе. Иако је самој демократији инхерентна политичка и страначка подела, она у Србији и сличним друштвима добија изузетно деструктивне и патолошке размере. Док у западним земљама постоје неписана правила и консензус око тога шта је заједнички национални, државни или стратешки интерес у Србији тога нажалост скоро и да нема.

Стога и не чуди то што се већи део политичког живота свео на надметање политичких кланова који контролишу странке и тајкуна који су у међусобно зависној вези с њима. У том смислу се политика сасвим феудализовала, а корупција је постала ,,структурна”.

Када се то има у виду онда и не чуди што неки појединци са врха страначких структура или из другог ешелона тако лако прелазе из табора у табор. Ови преласци наравно дешавају се у свим модерним демократијама, али је чини се овде код нас то некако лежерније и без видљиве гриже савести. Кад један политички брод тоне или кад неко не може да нађе задовољавајуће место у страначкој машинерији, он једноставно, као фудбалер, потражи други клуб. Избори на којима неки добијају, а неки губе често су „прелазни рокови” у којима појединци али и читави страначки одбори мењају дресове.

Будући да се политика схвата као најбољи бизнис, сходно томе се и поступа. Ако неки политичар, па и медијски посленик, може добити више, у смислу новца или позиције или каријере у некој другој политичкој групацији, онда, једноставно, „преговарамо” и са другима. Па како се договоримо.

Постоје не само страначки прелетачи већ имамо и медијске интелектуалне и друге голубове прелетаче који мењају политичке менторе или тајкуне који мењају странке које спонзоришу. Само у овом последњем случају није тако јасно ко је прелетач – тајкун или политичари које „чашћава”. Но озбиљнији тајкуни се осигуравају од ризика да морају бити прелетачи тако што финансирају више странака одједном.

Како је очигледно да у нашој политици има све мање морала то су и прелетачи све учесталији, а прелетање је све лакше. У том погледу смо ,,испред модерних западних демократија”. Јалове и неискрене су моралистичке жалопојке због корупције и протекционизма које чујемо од интелектуалаца и политичара, они су једноставно у самој сржи модерног демократског система. То је неизлечива болест коју озбиљнији и старији политички народи негују и држе под контролом, док јој они без изграђеног имуног система лакше подлегну.

Ако се политика схвата на тај прагматичан начин, онда је понашање једног прелетача сасвим логично и оправдано. Друга је ствар што бисмо ми желели да политика има и снажну моралну страну и да ,,политичари имају карактер”. То је романтично схватање које нема своје утемељење у политичкој реалности. Наиме, систем страначке конкуренције и међустраначког надгорњавања често на врх избацује полтроне, каријеристе и бескичмењаке. Међу њима прелеташтво представља природан избор у неким ситуацијама додуше уз ризик да прелетач у новој странци не нађе место „које заслужује”.

Странке се претварају у олигархијске интересне структуре у којима одлично пролазе људи који клановски функционишу. Унутар тих структура прелеташтво се сматра неморалним само ако руши кодекс клановске солидарности. Но ако „прелетач” покаже како ће и у новом јату моћи да одради послове и за своје „матично јато” онда му је у великој мери опроштено.

Политички аналитичар