Зато што су атомизовани, незадовољни, по правилу, не знају коме да упуте своје захтеве. Кад дођу у сукоб са руководством фирме, они често траже да им држава помогне. Не верују чак ни да им синдикат може помоћи. Јер и руководства синдиката код нас настоје да добију неку врсту политичког легитимитета пре свега од државе, не делујући ,,одоздо према горе”.

Због своје фрагментисаности, појединачни конфликти се лакше савлађују. С друге стране, њихов ток је теже предвидив.

Они се у условима кризе често радикализују и могу да доведу до потпуно неочекиваних озбиљних инцидената. Штрајк глађу (или штрајк са самоповређивањем) такав је вид протеста; нема социјалну ширину, па радикализацијом и те како добија на друштвеном значају.

Иначе, то што код нас постоји, утисак је, нешто већи анимозитет према политичарима и приватним предузетницима него у другим земљама може се објаснити тиме што се друштвена трансформација овде догађала на нестандардан начин – уз мешавину просоцијалистичких и популистичких легитимацијских средстава. У другим постсоцијалистичким земљама сломом социјализма готово аутоматски су као вредност успостављени капиталистички начин привређивања и приватна својина. Код нас то није био случај, пре свега због начина на који је тада владајући режим покушавао да се одржи на власти. Власт је наступала као неко ко приватизује али истовремено и ,,брине о општем економском интересу”, па је то успоравало цео процес друштвене трансформације. Истовремено, приватно власништво никада код нас није добило недвосмислену широку подршку у јавности.

Приватно власништво се у деведесетим годинама и формирало углавном у нерегуларним условима, тако што су припадници номенклатуре (политичари, директори) на разне нелегалне начине приватизовали друштвену имовину. Тада је и створено непријатељство према онима који су дошли до власништва. И свако ко је акумулирао неку својину био је сумњив због начина на који је већина то урадила.

Кад је о политичкој елити реч, негативан однос јавности према њеним припадницима добрим делом је последица понашања саме те елите која је у међусобним сукобима често означавала оне друге као ,,непријатеље”, ,,лопове” итд. То је настављено до данашњих дана тако да се неповерење у политичаре код нас шири ,,одозго према доле”. И економска и политичка елита се у Србији доживљавају као у основи нелегитимне и узурпаторске, као елите које не брину о општим интересима него искључиво о ужим групним или чак само о индивидуалним.

Код нас су важне и тензије засноване на регионалним разликама. У Србији постоји део институционалне структуре који има услове да уобличи тај изражени осећај регионалности, а то је аутономија Војводине. С друге стране, у осталим деловима земље није постојала могућност артикулације регионалних интереса, што ствара одређене тензије. На темељу тога јављају се нове тенденције политичке артикулације тих интереса, којима се настоји, али у посебној страначкој форми, да се утиче на промену постојеће институционалне структуре у правцу одозго конструисане регионалне диференцијације.

Што се генерацијских разлика тиче оне код нас нису јаке. Овде се заправо као главни проблем намеће положај старије средње генерације чији је значајан део остао без посла и која је најмање способна и објективно има најмање могућности да се преусмери и дође до новог посла. Међутим, генерацијске тензије се у целини узев испољавају као индивидуалне и фрагментарне.

С друге стране, најјачи потенцијални извор сукоба у Србији је и даље етнички, јер још увек нерешено питање националне државе продужава велику осетљивост становништва на националне проблеме, и они се користе као мобилизацијско средство. Заједно с материјалном угроженошћу, међуетнички проблеми су потенцијално најопаснији, као и комбинација економско-етничког популизма.

Од чега зависи будућност социјалних сукоба у Србији? Највише од економских кретања: ако у догледно време дође до значајнијег економског опоравка, мале су шансе да ће неки од садашњих фрагментисаних сукоба прерасти у шире. У друштвеној теорији преовлађује гледиште да се највећи конфликтни потенцијал крије у релативном погоршавању положаја најширих друштвених слојева. То значи да стање сиромаштва, само по себи, по правилу није извор великих сукоба, али погоршање положаја у односу на раније стање може да буде врло јак извор сукоба. Ми смо имали период побољшања материјалног положаја и пораст очекивања да ће нам бити боље. Политичка елита је нарочито подстицала та очекивања, али сад се већ две-три године суочавамо са стагнацијом или падом стандарда. И, ако за годину-две дође до економског опоравка, онда не верујем да сукоби могу изаћи из ове карактеристичне фрагментисаности. Али ако се економска ситуација знатно и на ширем плану погорша, то би могао да буде извор оштријих и општијих друштвених сукоба.

*Социолог, професор Филозофског факултета у Београду