Kada govorimo o zaštiti prava osoba lišenih slobode naša pažnja je najviše usmerena na izvršenje kazne zatvora i primenu mere pritvora. Ali, sa stanovišta društva, jednaku pažnju treba posvetiti i onima koji posle izvršenja kazne zatvora treba da se ponovo uključe u zajednicu. Oni su odužili svoj ,,dug” društvu i pošteno je da im se ukaže nova šansa da se vrate u društvo. U našoj zemlji, međutim, ne postoji nikakva postpenalna zaštita, te je osuđena osoba posle izlaska iz zatvora najčešće prepuštena samo sebi. I zato ne treba da čudi to što se veliki postotak onih koji izađu iz zatvora pre ili kasnije ponovo nađe u zatvoru.

Da bi se, makar delimično, poboljšao položaj osoba lišenih slobode tako što će se prenaseljenost smanjiti izricanjem alternativnih sankcija i određivanjem uslovnog otpusta, neophodno je stvoriti uslove da se može nadzirati ponašanje osuđenih na slobodi i pratiti izvršavanje obaveza koje su određene u sklopu alternativnih sankcija ili mera kojima se zamenjuje pritvor. Na tome se obično angažuju službenici probacije. Službe probacije trenutno u Srbiji nema, ali postoje uslovi da postojeća poverenička služba u okviru Uprave za izvršenje krivičnih sankcije postupno preraste u probacionu. Ova služba bi, s jedne strane, prihvatila izvršenje tzv. alternativnih sankcija i nadzor nad osuđenicima uslovno puštenim na slobodu, a, s druge strane, mogla bi da obavlja poslove postpenalne zaštite. Rad poverenika iz Odeljenja za tretman i izvršenje alternativnih sankcija već daje ohrabrujuće rezultate koji opravdavaju očekivanja da postoje kadrovski resursi dovoljni za osnivanje probacione službe. Bez takve službe, iluzorno je nastojanje da se društvo potpuno zaštiti od kriminaliteta izricanjem kazni zatvora ili određivanjem mera pritvora. Upravo je ovo ,,karika koja nedostaje” u strukturi postojećih organa nadležnih za izvršenje krivičnih sankcija i mera. Na taj način doprinećemo posredno i boljoj zaštiti prava osoba lišenih slobode, jer se u zatvorskim ustanovama neće nalaziti oni prema kojima primena kazne zatvora nije celishodna ili oni osumnjičeni (na primer, žene sa malom decom, invalidi, stari, bolesni) kojima je umesto pritvora bolje odrediti neku drugu vrstu ograničenja slobode kretanja (možda u kućnim uslovima).

Nema brzih i ,,magičnih” rešenja za poboljšanje položaja osuđenih kroz zatvorsku reformu. Uvođenje novih sankcija i mera ne mora uvek da bude inspirisano potrebom da se humanije postupa prema osobama lišenim slobode. Zato zakonodavac i izvršna vlast moraju biti svesni toga da se nepovoljna dejstva uvođenja novih sankcija i mera obično ispoljavaju na najgori način –kao neka vrsta eksperimenta in vivo (da se poslužimo jezikom medicine). Posledice mogu da znače promašeni ljudski život. Takvi eksperimenti u ovoj oblasti jednostavno nisu dopustivi. Zato ne treba podsticati iluzije da neke nove mere, poput elektronskog nadzora, mogu potpuno rešiti problem prenaseljenosti ili bitnije unaprediti položaj osuđenih na kaznu zatvora. Te, tzv. mere disciplinovanja samo omogućuju uspešniju kontrolu ponašanja onog koji se nadgleda, ali ne moraju da znače stvarno poboljšanje njegovog položaja (u poređenju sa kaznom zatvora), niti se samim tim merama može osuđeno lice motivisati da više ne vrši krivična dela.

Put kojim bi trebalo poći, u interesu poboljšanja položaja zatvorenih i pritvorenih osoba i potpunije zaštite društva od kriminaliteta, jeste strpljivo i postupno stvaranje uslova za smanjenje broja zatvorenika i stvarno poboljšanje njihovog položaja kako bi se stvorili uslovi da se po izlasku iz zatvora uspešnije i bez diskriminacije uključe u svakodnevni život. Postizanje ovih ciljeva zahteva, osim istrajnosti, mnogo znanja, bolju saradnju stručnjaka, promenu stavova javnosti zahvaljujući kvalitetnijem informisanju i solidne materijalne resurse.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union