Када говоримо о заштити права особа лишених слободе наша пажња је највише усмерена на извршење казне затвора и примену мере притвора. Али, са становишта друштва, једнаку пажњу треба посветити и онима који после извршења казне затвора треба да се поново укључе у заједницу. Они су одужили свој ,,дуг” друштву и поштено је да им се укаже нова шанса да се врате у друштво. У нашој земљи, међутим, не постоји никаква постпенална заштита, те је осуђена особа после изласка из затвора најчешће препуштена само себи. И зато не треба да чуди то што се велики постотак оних који изађу из затвора пре или касније поново нађе у затвору.

Да би се, макар делимично, побољшао положај особа лишених слободе тако што ће се пренасељеност смањити изрицањем алтернативних санкција и одређивањем условног отпуста, неопходно је створити услове да се може надзирати понашање осуђених на слободи и пратити извршавање обавеза које су одређене у склопу алтернативних санкција или мера којима се замењује притвор. На томе се обично ангажују службеници пробације. Службе пробације тренутно у Србији нема, али постоје услови да постојећа повереничка служба у оквиру Управе за извршење кривичних санкције поступно прерасте у пробациону. Ова служба би, с једне стране, прихватила извршење тзв. алтернативних санкција и надзор над осуђеницима условно пуштеним на слободу, а, с друге стране, могла би да обавља послове постпеналне заштите. Рад повереника из Одељења за третман и извршење алтернативних санкција већ даје охрабрујуће резултате који оправдавају очекивања да постоје кадровски ресурси довољни за оснивање пробационе службе. Без такве службе, илузорно је настојање да се друштво потпуно заштити од криминалитета изрицањем казни затвора или одређивањем мера притвора. Управо је ово ,,карика која недостаје” у структури постојећих органа надлежних за извршење кривичних санкција и мера. На тај начин допринећемо посредно и бољој заштити права особа лишених слободе, јер се у затворским установама неће налазити они према којима примена казне затвора није целисходна или они осумњичени (на пример, жене са малом децом, инвалиди, стари, болесни) којима је уместо притвора боље одредити неку другу врсту ограничења слободе кретања (можда у кућним условима).

Нема брзих и ,,магичних” решења за побољшање положаја осуђених кроз затворску реформу. Увођење нових санкција и мера не мора увек да буде инспирисано потребом да се хуманије поступа према особама лишеним слободе. Зато законодавац и извршна власт морају бити свесни тога да се неповољна дејства увођења нових санкција и мера обично испољавају на најгори начин –као нека врста експеримента in vivo (да се послужимо језиком медицине). Последице могу да значе промашени људски живот. Такви експерименти у овој области једноставно нису допустиви. Зато не треба подстицати илузије да неке нове мере, попут електронског надзора, могу потпуно решити проблем пренасељености или битније унапредити положај осуђених на казну затвора. Те, тзв. мере дисциплиновања само омогућују успешнију контролу понашања оног који се надгледа, али не морају да значе стварно побољшање његовог положаја (у поређењу са казном затвора), нити се самим тим мерама може осуђено лице мотивисати да више не врши кривична дела.

Пут којим би требало поћи, у интересу побољшања положаја затворених и притворених особа и потпуније заштите друштва од криминалитета, јесте стрпљиво и поступно стварање услова за смањење броја затвореника и стварно побољшање њиховог положаја како би се створили услови да се по изласку из затвора успешније и без дискриминације укључе у свакодневни живот. Постизање ових циљева захтева, осим истрајности, много знања, бољу сарадњу стручњака, промену ставова јавности захваљујући квалитетнијем информисању и солидне материјалне ресурсе.

Професор Правног факултета Универзитета Унион