У ово економски, а, рекао бих, и социјално-политички олујно раздобље Србија је ушла с „пренасељеном” владом,а та пренасељеност огледа се у чињеници да имамо 27 министара и 24 министарства. Свако министарство, поред министра, има државног секретара, заменика и помоћнике министра. Тако долазимо до 150 високих владиних функционера, а таj број свакако спада у нашу расипничку потрошњу – коју треба свести на неку разумнију меру. Требало би само погледати земље са сличним бројем становника које имају за трећину мањи број министарстава и у складу с тим смањити и нашу владу.

Знам да постоје политичке тешкоће да се тако поступи, јер свака партија хоће да задржи свој део „плена”, али то је могуће учинити сразмерно коалиционом учешћу странака. Ако влада не би тако поступила она не би, с једне стране, видно смањила сопствену потрошњу и, што је још важније, не би дала пример другима од којих ће морати да тражи да „стежу каиш”. „Пренасељеност” владе је нешто што боде очи много више него што економски кошта.

Поред те превелике владе имамо и вишеструко увећан број државних чиновника. Има их око тридесет хиљада у државном апарату и више од двадесет хиљада у локалним органима. И у том делу треба видети колико друге земље са сличним бројем становника имају чиновника и ускладити се с тим. Јер, то је феномен бирократије којој је иманентна особина да се шири и умножава и кад то није потребно. То је као у оној причи с британским бојним бродовима и адмиралима: пре Првог светског рата било је више бродова него адмирала, а онда је тридесетих годинапрошлог века било више адмирала него бродова.

Раст бирократије код нас је специфичан по томе што није реч само о професионалним чиновницима него о партијским кадровима који су улазили у државни апарат, такође, као део постизборног „партијског плена”. Зато после сваких избора код нас имате један нови чиновнички слој. Чак бисмо, као у археологији, могли видети „слојеве” људи који су запослени 2000–2001. године, па онда оне 2004, па 2008. Знам да је тешко смањити тај апарат, али не би било добро ни поступити тако да садашња влада прогласи за ,,вишак” само представнике бивших коалиција. Него би напросто требало пронаћи професионалне критеријуме и за трећину смањити тај апарат. Тиме бисмо добили нешто што здрав разум намеће, а што влада избегава да учини,jер влада се суочава с дилемом – бити добра или популарна власт. Ако хоћете добру владу, која ће се памтити по томе што је Србију, уз најмању цену, провукла кроз хриди економских катастрофа, онда она не може у исто време да буде и популарна. Али ту се суочавамо с проблемом политичке власти у демократијама коју стално ишчекују изборе. Тај проблем се у кризама заоштрава. Aко се трошак рационализације преноси на слојеве становништва који једва састављају крај с крајем онда долазите у опасност да економска криза добије социјално-политичке димензије.

Хируршки потези у администрацији су неопходни, јер без тог „примера из владе” стално ће опстајати питање – зашто се толико људи налази на државном броду, зашто је пренасељен кад од нас тражите ново „стезање каиша”.

У свему томе нарочито боду очи позиције многобројних „партијских падобранаца” који су долазили у државну управу с потпуно неадекватном стручном спремом и с недовољним знањем. Прича о професионализацији наше државне управе веома је стара, али она и даље остаје пре свега на вербалном нивоу. Јер за професионализацију управе заиста је неопходан консензус: може једна влада да формира професионални апарат, ако сутра нова власт доведе своје дилетанте цео посао ће бити узалудан. „Прочистити” тај апарат, дакле, увек је тешко, али што време више пролази цена тог поступка је све већа.

Политиколог, професор универзитета