Да би помирила у основи два противречна процеса – оснивачки концепт економске интеграције земаља-чланица са све јачим политичким тенденцијама проширења Уније (посебно укључивањем релативно неразвијених постсоцијалистичких држава централне и источне Европе), ЕУ је формулисала стандарде за тзв. номенклатуру статистичких територијалних јединица (НУТС – Nomenclature des unites territoriales statistiques). У оквиру НУТС-а постоји пет категорија: НУТС један (од четири до пет милиона становника, нпр. федерална јединица); НУТС два (од један милион до четири милиона становника, нпр. Војводина); НУТС три (од 100.000 до један милион становника); НУТС четири (од 10.000 до 100.000 становника); НУТС пет (испод 10.000). Прилагођеност једне земље стандардима НУТС-а има за циљ да олакшава пријем у ЕУ, као и да омогући лакши приступ финансијским фондовима.

У Србији је тема регионализације данас актуелизована процедуром у вези са усвајањем Статута Војводине. Тим поводом, отворено је неколико питања – између осталог и о карактеру аутономије Војводине према „Коштуничином” Уставу из 2006. (посебно у односу на тзв. суштинску аутономију коју Устав предвиђа за Косово и Метохију, али не и за Војводину); о правној природи Статута као највишег правног акта аутономне покрајине, који законом треба да потврди Народна скупштина Србије; да ли аутономија Војводине омогућава и капацитет непосредног закључивања одређених међународних уговора и представљања итд.

Међутим, у фокус медијске пажње регионализација у Србији је доспела изјавом коју је председник Тадић дао крајем априла у вези са изменама Устава Србије „које би водиле регионализацији и децентрализацији”. Том приликом, Тадић је изјавио: „Није природно да само Војводина буде регија са дефинисаним правима у Србији када и друге регије желе иста таква права. Ако би Војводина била једина регија, Србија би била асиметрична држава, што би производило сталну нестабилност. Врло брзо ће доћи време да отворимо и то питање, да променимо и побољшамо наш Устав када је тема регионализације у питању”. Ова иницијатива заслужује посебну пажњу, посебно зато што по Уставу (члан 203/1) и председник републике располаже капацитетом за промену Устава.

У стручној јавности отворена је дебата да ли је за регионализацију Србије потребна промена Устава или је то могуће остварити у постојећим уставним оквирима. Иако Устав, додуше у компликованој и донекле противречној процедури (чл. 182/3) предвиђа могућност стварања нових аутономних покрајина, све је више јавно изражених стручних мишљења да је за регионализацију Србије потребна промена Устава (проф. З. Ивошевић). Ова су мишљења аргументована и треба их подржати.

Питање регионализације Србије по европским стандардима (нарочито „колико и каквих” региона је оптимално потребно Србији) од посебног је значаја, не само са становишта децентрализације и „добре територијалне организације” Србије, већ пре свега са становишта демократизације и „европске будућности” Србије. Први корак у том правцу, са позиција „регионалног (економског) развоја” већ је учињен – Влада Србије израдила је Нацрт закона о регионалном развоју, који, између осталог, предвиђа „развојне регионе” (у складу са НУТС-три стандардом), „развојне асоцијације” и друге институције развојног регионализма. Међутим, ма како значајан, први корак по дефиницији није и довољан. Да би успела, предстојећа регионализација Србије мора бити резултат јавне стручне расправе и политичког консензуса, али не „једног лепог дана”, већ данас.

Професор Правног факултета у Београду

www.slilic.com