Привлачење страних директних инвестиција у Србију представља један од главних изазова економске политике у наредном периоду. Како се процес приватизације ближи крају, привлачење страних инвестиција постаје све већи изазов – због потребе да се Србија првенствено ослања на нове гринфилд инвестиције. Иако се ради о економском изазову, кључ овог проблема (по мом мишљењу) првенствено лежи у правној и друштвеној сфери. Наиме, ефикасна и профитабилна привредна активност не трпи неизвесност. Отуда први предуслов да било који озбиљни инвеститор, како страни,тако и домаћи, одреши своју кесу – јесте сигурност инвестирања. Пре свега правна сигурност имовине и инвестиције, затим сигурност поштовања закона и уговора, наплате потраживања...

Тешко се може рећи да тренутни правно-привредни амбијент у Србији испуњава поменуте одлике привредне сигурности – корупција је присутна у практично свим друштвеним сегментима, правосудни систем није у стању да пружи ефективну примену закона и ефикасно поштовање пословних уговора, наплата потраживања је веома проблематична и несигурна. Оваква ситуација дестимулише озбиљне инвеститоре, а стимулише негативну привредну селекцију и „лов у мутном”. У присуству постојећег правно-друштвеног амбијента, било какав економски план привлачења страних инвеститора – биће осуђен на неуспех. У прилог овој тези говоре и искуства из региона. На пример, цена радне снаге у Бугарској и Румунији је знатнонижа него у Чешкој – просечна нето плата у Чешкој је 700 евра наспрам 350 евра у Румунији и 250 евра у Бугарској. Па ипак, Чешка је атрактивнијеодредиштеза већину озбиљних страних инвеститора, пре свега због сигурнијег привредног амбијента и знатномањег степена корупције у поређењу са Румунијом и Бугарском. Отуда се стварање ефикасног регулаторног и правосудног система намеће као императив у наредном периоду – не само у циљу привлачењастраних инвеститора, већ и шире посматрано, у циљу стварања позитивног и сигурног привредног амбијента и ефикасне тржишне економије.

Што се тиче директних мера економске политике за привлачење страних инвеститора – мишљења сам да у овом погледу треба бити јако обазрив. Као што се буџетским субвенцијама не могу решити проблеми неефикасности јавних предузећа, тако се ни буџетским субвенцијама за стране инвестиције не могу решити фундаментални проблеми који одбијају инвеститоре – несигуран привредни амбијент и низак ниво конкурентности. Позитивни примери ангажовања државних средстава за привлачење страних инвеститора су најчешће ограничени на велике „стратешке” инвестиције – попут својевременог доласка „Интела” у Ирску, илидоласка „Фијата” у Србију. Међутим, исплативост државних субвенција у случају малих и средњих страних инвеститора је проблематична – због могућности злоупотреба и одласка инвеститора по истеку државних субвенција.

Државна средства такође не би требало користити за фаворизовање било које појединачне привредне делатности – јер ће здраво привредно окружење и тржишни принципи најбоље показати у којим делатностима Србија има компаративну предност у односу на конкуренцију. Међутим, због високог трговинског дефицита, макроекономски фактори захтевају значајније инвестиције у производне секторе у наредном периоду наспрам услужних сектора који су били најчешће мете страних инвеститора у претходном периоду. У овом контексту држава би требало да размотри пореску реформу која би смањила пореско оптерећење производње (намете на зараде радника), а повећала пореско оптерећење потрошње. На овај начин би се стимулисале инвестиције у производне секторе и индустрију, што би помогло да се смањи трговински дефицит у будућности – кроз супституцију увоза и повећање извоза.

*Фискални саветник УСАИД