На крају серије прилога објављених под горњим наднасловом преостаје нам да кажемо да мало ко верује да је јефтиније студирање у Србији могуће, али и да су прерасподеле у садашњем моделу финансирања пожељне. Нарочито се то односи на издвајања из државног буџета.

Да наша држава учествује са исувише скромним средствима у финансирању високог школства показује податак који је навео државни секретар министарства образовања: из нашег буџета се за универзитете издваја 210 милиона евра, док је нa пример годишња дотација љубљанског универзитета 150 милиона евра. С тим што српских 210 милиона троши 126 факултета, а универзитет у Љубљани их има 26 (податак са сајта). Међутим, у Словенији, по закону, нема школарина, а код нас су оне сваке године све важнији део факултетских прихода (број самофинансирајућих студената се повећава).

Аутори прилога објављиваних протеклих дана сматрају да је ово све мање релативно учешће државе у финансирању, уз истовремено институционално разбијање универзитета, створило од њих ,,арену у којој се сваки факултет бори за своју добробит”. Зато факултети повећавају број уписаних студената, отварају нова одељења итд. Тако се ствара нерационална мрежа школа с којом нису задовољни ни студенти ни држава. А ни наставници на факултетима за које не постоји интересовање за упис. Тиме не може да буде задовољно ни друштво у целини јер наше високо школство, развијајући се на овај начин, дугорочно заостаје за оним у свету, што потврђује одсуство српских универзитета са чувене Шангајске листе.

Шта чинити при таквом стању ствари? Државни секретар у министарству образовања најавио је, за почетак, редовно објављивање информација о томе које студенте на ком факултету финансира држава, колико која школа добија средстава из буџета и на шта се тај новац троши.

Студентски представници су пак навели да ће у наредних месец-два тражити да им факултети доставе податке о томе шта они својим школаринама, у ствари, плаћају. ,,Нека нам испоруче ценовник и образложе ставке”, написао је у свом тексту председник студентске конференције. Студенти су најавили и предлог новог модела финансирања. Кажу да ће га предложити Министарству образовања, мада стиче се утисак да су наше просветне власти задовољне садашњим моделом који оштро раздваја успешне од мање успешних и неуспешних студената. Студентски представници пак кажу да самофинансирајуће студирање не сме да се претвара у дужничко ропство за породице високошколаца. И упозоравају да су школарине у Србији, с обзиром на просечне зараде, међу највишим у Европи.

Директор београдског Центра за образовне политике ове процене подупире налазима из једног компаративног истраживања које показује да самофинансирајући већином потичу из сиромашнијих породица тако да високо школство код нас продубљује већ створене социјалне разлике. Јер ђаци из боље стојећих породица у просеку похађају квалитетније средње школе и имају могућности да се квалитетније припреме за пријемни испит. Тако се већ на старту стварају две групе студената које су у неједнаком социјалном положају.

Стручњаци из поменутог центра сматрају да би ову оштру поларизацију требало ублажити и помињу, с тим у вези, моделе финансирања из неких европских држава који се своде на то да, практично, сви студенти плаћају исте (тј. ниже) школарине, док су плаћања ослобођени само они за које се утврди да су социјално веома угрожени. С тим што они студенти који ,,изгубе годину” поновни упис плаћају много више.

Постоје и други занимљиви модели и свакако требало би видети који је од њих код нас применљив, тако да би се огромне разлике у износима школарина смањиле.

Што се већег учешћа средстава из државног буџета тиче оно је неопходно зато што се не може очекивати да факултети сами улажу у сопствени развој и убрзану модернизацију, а то наше високо школство води у нова заостајања.