Miljenko Dereta

Kada se u javnosti govori o korupciji najčešće se govori o sitnom mitu i kao uzrok se navode siromaštvo i moral pojedinca ili neke profesije. Pri tom izgleda kao da se najveći deo javnosti pomirio sa činjenicom da su političke partije u Srbiji duboko ogrezle u korupciju. Kao da nismo potpuno svesni u kojoj meri je korupcija političkih partija opominjući znak truleži sistema, truleži koja ozbiljno ugrožava opstanak same države kao demokratske.

U korupcionaškom lancu političke partije „prodaju” svoj uticaj na odluke državnih institucija obezbeđujući ekstra dobit svojim štićenicima. Tu dobit potom dele prema procentima koji nesumnjivo uključuju i ličnu korist onih koji neposredno obavljaju „posao”. Pretpostavljam da posebnu slast ovakvim transakcijama daje činjenica da se barata tuđim, državnim novcem, državnim budžetom, dakle novcem prikupljenim od poreskih obveznika ili novcem kojim se mogao popuniti budžet. Dakle, u krajnjem ishodu mi građani i građanke smo jedina oštećena strana u ovoj nečasnoj raboti.

Mislim da je posebno dramatično to što ovaj oblik korupcije izjeda institucije sistema, ruši poverenje građana i doprinosi njihovom osećanju nesigurnosti, nezaštićenosti i strahu.

Korumpirane a od zakona zaštićene državne institucije poziv su na bezakonje i bezmalo legitimizacija „sitne korupcije”.

Sami građani i građanke imaju obeshrabrujuće malo mogućnosti da izmene situaciju i bar smanje korupciju u kojoj učestvuju i političke partije. Naime, borba protiv ove vrste korupcije zahteva pre svega akciju države i njenih institucija. To pre svega uključuje policiju, nezavisne tužitelje i sudstvo, ali i spremnost svih drugih institucija da se korupcija iskoreni. Problem u Srbiji leži u činjenici da su i sve navedene institucije pod direktnom kontrolom i uticajem političkih partija. Teško je očekivati da partijski kadrovi u policiji i sudstvu zakonski gone i adekvatno kažnjavaju svoje partijske prijatelje zbog nečega što je korist za partiju kojoj zajedno pripadaju. Najgori način bezakonja je upravo onaj u kome institucije države ne poštuju zakone koje su same donele. Zato se u cilju samoodbrane pribegava zakonskom „pokrivanju” nečasnih radnji. Treba se samo podsetiti koliko je institucija u Beogradu učestvovalo u donošenju uredbi, promena urbanističkih planova, sklapanju nepovoljnih ugovora u slučaju privatizacije radi pretvaranja u građevinsko zemljište! Ceo sistem je stavljen u funkciju prividnog ozakonjenja pljačke grada i građana i građanki. U tome učestvuju desetine, možda i stotine ljudi koji su nespremni ili nesposobni da se odupru pritiscima da se donose odluke na štetu građana. Nema podrška ovim zloupotrebama obezbeđuje se i dubinom promena u javnim službama u koje posle svakih izbora političke partije dovode „svoje ljude”. Možda je prvi korak u borbi protiv partijske korupcije stvaranje javnih službi u kojima bi radili profesionalni, nepartijski javni službenici koji bi bili drastično kažnjavani ukoliko bi bili uključeni u neku korupcionašku operaciju. Ovo je izuzetno teško ostvariti jer zahteva da se partije dobrovoljno odreknu dela svog uticaja, potpunu promenu vrednosnog sistema i ponašanja javnih službenika i unutarpartijski i međupartijski dogovor o tome da želimo vladavinu prava u Srbiji.

Pritisak na političke partije i državne institucije mora doći i iz medija koji opet moraju da se odupru pritiscima iz partija i poslovnog sektora. Uporno istraživanje i ukazivanje na slučajeve korupcije na kraju mora dovesti do drugačijeg ponašanja istražnih i sudskih organa. Potrebno je da u ovome javnost podrži medije i da istovremeno na izborima na svim nivoima kazne sve one koji se protive ili usporavaju obračun sa korupcijom.

Osim toga, građani mogu postati „zviždači”, to jest oni koji otkrivaju i prijavljuju slučajeve korupcije. U velikom broju zemalja „zviždači” su zaštićeni posebnim zakonima koji im obezbeđuju anonimnost i sigurnost.

Dakle, građani i građanke, za početak, ZVIŽDITE!

Direktor „Građanskih inicijativa”