Crno, više nego tragično bilo je ovo leto 2010. godine. Prirodne nepogode izazvale su katastrofalne posledice gotovo biblijskih razmera. Jedan od najboljih opisa onoga što se događalo – i još se događa – na planeti dao je nemački nedeljnik „Rajnišer merkur“ koji je u naslovu teksta zaključio da se čovečanstvo „našlo u predsoblju pakla“.

Ni jedan kontinent nije bio pošteđen „besa“ prirode a tragična letnja događanja zaista su potresla planetu, toliko da sada zaista niko ne može da okrene glavu pred dilemom da li je tragično leto 2010. samo trenutni bes prirode ili je reč o posledicama globalne promene klime.

Spisak ovogodišnjih letnjih prirodnih katastrofa zaista je obiman: požari u Rusiji, potop u Pakistanu, strašne poplave u srednjoj Evropi, odroni u Kini, suša i glad u centralnoj Africi, nezapamćena hladnoća u Južnoj Americi ... Tu, međutim, nije kraj – potop sa severa Pakistana „preselio“ se na jug zemlje a „preskočio“ je i granicu i sada pustoši Indiju.

Prema proceni Ujedinjenih nacija posledice poplava u Pakistanu već su premašile ono što je učinio cunami krajem 2004. godine. Prema nepotpunim podacima u naletu vodene stihije stradalo je više od 1600 ljudi, 2300 je povređeno, više od šest miliona ostalo je bez krova nad glavom.

Tu, međutim, i nije kraj ljudskoj patnji. UN upozorava da je trenutno najmanje 800 hiljada ljudi na udaru gladi i raznih boleština (malarije, tifusa, kolere). A vodena stihija seli se na jug gde je već evakuisano više od pola miliona ljudi.

Pakistan je jednostavno nemoćan da se suoči s posledicama letnjih poplava i zapravo je već „kapitulirao“. Bez strane pomoći jednostavno je nemoguće umanjiti dramatične posledice. UN pozivaju svet da pomogne, u apelu se kaže da je reč o „najvećem humanitarnom izazovu za čovečanstvo“. Pomoć, ipak, stiže usporeno, dosad je dostigla tek 460 miliona dolara, a procene kažu da će za povratak u normalan život biti potrebne godine mukotrpnog rada i milijarde dolara.

Leto u kojem je Rusija gorela sigurno je već najcrnjim slovima zapisano u novijoj istoriji najveće države na svetu. Jul je doneo afričke temperature, bio je to u Rusiji najtopliji mesec u poslednjih 130 godina, zemlja je počela da gori i vatra je, jednostavno, bila jača od čoveka. Tek uz natčovečanske napore i pomoć same prirode koja je vatrogascima poslala u pomoć kišu, vatrena stihija je obuzdana.

Posledice su, međutim, zaista tragične – više od 50 mrtvih, desetine hiljada spaljenih kuća, a zvanične procene govore o šteti koja premašuje 15 milijardi evra. Prema podacima Ministarstva za prirodne katastrofe u Rusiji je, tokom jula, registrovano 29.500 požara koji su „progutali“ 935 hiljada hektara zemlje.

Pojavila se, međutim, i procena ruskih ekologista koja zvuči gotovo neverovatno jer kaže da je šteta od letnjih požara zapravo 300 milijardi dolara (236 milijardi evra). Njihova računica kaže da je šteta po svakom izgorelom hektaru oko 25 hiljada evra, da je uništeno 12 miliona hektara, što daje ovaj „astronomski“ iznos ukupne štete.

Ruski požari već su, na drastičan način, pokazali koliko je današnja svetska ekonomija zavisna od velikih nacionalnih potresa. Vlada u Moskvi je, pokušavajući da ublaži posledice katastrofe zabranila izvoz ruskog žita, odustala je i od već potpisanih ugovora o prodaji. To je izazvalo potres na svetskom tržištu na kojem je cena žita, u poređenju s junom prošle godine, povećana za 80 odsto. Sreća je što su svetski ambari još popunjeni zbog prošlogodišnje dobre planetarne žetve inače bi cena žita dostigla astronomsku visinu, a to bi namaklo omču oko vrata siromašnim zemljama i donelo bi – glad.

I ono što se događalo u Kini – na Tibetu – poprimilo je razmere džinovske katastrofe. U nezapamćenom klizištu izgubljeno je više od 1700 ljudskih života. Ljudi su stradali u naletu neverovatnog brda mulja, zemlje i kamenja za koje se procenjuje da je merilo dva miliona kubika. U nesreći je je bilo i nešto sreće: na putu ove neverovatne lavine živelo je više od 40 hiljada ljudi i većina je, ipak, uspela da pobegne od ovog smrtonosnog talasa.

Ono što se dogodilo u kineskoj provinciji Ganzu, tvrde stručnjaci, isključivo je posledica nepromišljenog rada ljudskih ruku. U provinciji je, od 1952. do 1990. godine iskrčeno 130 hiljada hektara šume, obradive površine su povećane sa sedam hiljada na četrnaest hiljada hektara. Od 2003. godine izgrađene su 43 hidrocentrale. Sve to potpuno je poremetilo ravnotežu u prirodi, izazvalo ogromnu eroziju tla i – smrtonosno klizište.

Stručnjaci upozoravaju da ovo nije usamljen slučaj u Kini. Tvrde da postoji oko 16 hiljada sličnih, kriznih mesta u najmnogoljudnijoj državi na planeti, koja ugrožavaju oko sedam miliona ljudi.

Na kraju, postavlja se pitanje da li je ovo „vreme katastrofa“ samo slučajnost ili je reč o strateškom odgovoru prirode na nerazumno ponašanje homosapiensa. Pouzdan i opšteprihvaćen odgovor na ovo pitanje još nije ponuđen ali se naučnici slažu da su prirodne katastrofe sve češće i sa sve tragičnijim posledicama. Takav zaključak nije, međutim, dovoljan svetskim političarima da se dogovore o zajedničkoj strategiji za spas planete.

Nedavni samit u Kopenhagenu posvećen svetskoj klimi neslavno je propao i sada se govori da je „poslednja šansa, samit spasa u Kankunu“, zakazan za decembar u ovom meksičkom letovalištu. A dotad treba se nadati da će priroda biti milostivija i da će, barem privremeno, obustaviti „kažnjavanje“ čovečanstva

Žarko Rakić