Повлачење египатског амбасадора из Израела погоршава стање „замрзнутог мира” два суседа, уноси елементе неизвесности у будућност њиховог мировног споразума, снажи египатске непријатеље Израела, али тешко да и једна страна има интереса да ескалира проблем.

Одлука Каира, донета после погибије униформисаних Египћана на Синају, одмах је по највећој арапској земљи разгорела антиизраелска осећања умногоме ослобођена после заокрета египатске спољне политике у временима наком обарања Хоснија Мубарака.

Демонстранти су после молитве у петак испред зграде израелске амбасаде тражили протеривање израелског амбасадора и прекид испорука египатског гаса.

„Турска је због флотиле протерала израелског амбасадора, египатска крв није јевтинија”, каже лидер египатске Радничке партије подразумевајући инцидент крајем маја 2010. када је у израелском нападу на бродове који су носили хуманитарну помоћ за Газу убијено девет турских држављана.

Уместо извињења које су захтевали – које неће добити као ни Турска – Египћани су оптужени да је до инцидента дошло њиховом кривицом јер су изгубили контролу над севером и југом Синаја. Израелски министар одбране Ехуд Брак тврди да су милитанти пуцали са египатске територије – што је гувернер јужног Синаја демантовао.

Оптужбе су додатно иритирале званични Каиро и распалило страсти на улици.

Присуство милитаната у Гази свакако је допринело инциденту, али чињеница је такође да су се исламски екстремисти поново појавили на Синају, потврђујући безбедносни вакуум на полуострву.

Према одредбама мировног споразума две земље из 1979, Египат не може да распореди више од 750 војника у граничним зонама у којима ја забрањено присуство бродова или хеликоптера. То је протеклих година омогућило шверц оружја и људи.

Да ли ће владајући египатски Врховни савет оружаних снага тражити промене неких чланова споразума, и да ли су Израелци на то спремни, није познато.

Односи Египта и Израела су се последњих месеци константно погоршавали: због египатског посредовања у преговорима о помирењу палестинског Фатаха и Хамаса, због хапшења осумњиченог израелског шпијуна у јуну, као и због недавних пресуда агентима који су шпијунирали за Израел.

Саопштена египатска жеља да преиспита одредбе уговора о извозу природног гаса Израелу – уговора због кога је Мубарак оптужен за корупцију под сумњом да је прихватио цену нижу од тржишне – такође је допринела хлађењу односа.

Египатски политички лидери сматрају да је инцидент директан напад на земљу. Амр Муса, бивши генерални секретар Арапске лиге и један од кандидата за новог председника Египта, рекао је да „крв мученика проливена зарад њихове свете дужности неће бити узалудна”.

Он је, јасно алудирајући на времена обореног режима, упозорио Израел да су прошли дани када су слични инциденти били игнорисани.

Египат се у односима са Израелом годинама придржавао формуле „замрзнутог мира”. Током Мубаракове три деценије на власти Каиро није имао амбасадора у Тел Авиву готово десет година. Мубарак није отишао у званичну посету Израелу, а често је, успешно, одбијао понуде израелских премијера да дођу у Каиро.

У месецима који су уследили после Мубараковог пада, почело је да се говори о „новој египатској спољној политици” којом Каиро, по општем тумачењу, жели да покаже да нова дипломатија није потчињена америчким интересима. Египат је, са амбицијом да постане модел промена, осетио потребу да формулише и нову спољну политику.

Мубаракови наследници посегнули су и према дојучерашњим непријатељима. Влада је поздравила иранске дипломате у Каиру најављујући намеру да унапреди односе са Техераном. Отворен је гранични прелаз Рафа чије је затварање – због непризнавања власти радикалног палестинског Хамаса – доприносило израелској блокади Палестинаца у Појасу Газе и постављало Египат на мету критика због сервилности према Западу.

Врховни савет оружаних снага потврдио је да ће нова власт поштовати све своје међународне споразуме и египатско-израелски мировни споразум, али ће односи са Израелом почивати на формули „тит-фор-тат”: како ви према нама, тако ми према вама.

„Уколико ревизија споразума Садата и Бегина буде неопходна, постоје клаузуле које то допуштају”, писао је у јуну угледни каирски Ал Ахрам.

Партија слободе и правде (ФЈП), политичко крило Муслиманске браће, позива на тврд став према „ционистичком нападу на египатске војнике”. „Ционистички напад захтева акцију која ће се разликовати од оних пре револуције 25. јануара. Ционисти морају да схвате да је египатска крв драгоцена”, изјавио је генерални секретар ФЈП Саад ел Кататни.

Арапско пролеће у Египту није се бавило међународним темама. Оне се сада враћају на улицу.