Последњи председник Совјетског Савеза Михаил Горбачов заложио се за одржавање референдума о промени Устава Руске Федерације, јер је то једини начин да се укине садашња „вертикала власти” и земља врати под окриље демократије.

Референдум би, пише Горбачов у ауторском тексту објављеном на интернет страници листа „Нова газета“, требало да пружи одговор на следеће питање: „Подржавате ли политичку и уставну реформу која би укинула ’самодржавност’ и гарантовала власт народа”?

Бивши председник се залаже за стварање јаке демократске партије која би на себе преузела задатак да, у сагласности са околностима које диктира живот, изврши неопходне уставне промене.

Како Горбачова многи, посебно у Русији, сматрају директним „гробаром СССР-а” и пуком марионетом Запада, његово оглашавање на једва нешто више од месец дана пред председничке изборе, можда и има смисла у контексту деловања опозиције, али тешко да ће имати икаквог утицаја на однос снага на руској политичкој сцени.

За евентуално остварење своје идеје Горбачов може да рачуна тек на ванпарламентарни део руског политичког миљеа. Тешко је веровати да он у евентуалне следбенике идеје о промени Устава убраја парламентарне странке: владајућу Путинову Јединствену Русију, комунисте Генадија Зјуганова, либералне демократе националисте Владимира Жириновског или Праведну Русију.

Оно што је остало изван клупа Државне думе не може се назвати ни јединственим, ни довољно моћним склопом који би могао да се сврста иза референдумске идеје.

Нешто од тога могло је да се види и у прошлонедељним емисијама на телевизијским каналима Прва и НТВ. Жучна расправа коју су у студијима две најгледаније руске ТВ станице водили представници власти и опозиције, према мишљењу аналитичара, није отишла даље од изјашњавања „за” актуелног премијера и „против” њега, тачније његовог кандидовања на предстојећим председничким изборима.

Ниједна страна током ових сучељавања није посегла за новим идејама којима би за себе везала шири бирачки аудиторијум од онога на који је и до тада могла да рачуна.

Управо тај недостатак идеја могао би, по Горбачову, да буде превазиђен уставним променама, стварањем нове климе у целокупном руском друштву, ослобађањем новог ентузијазма.

Као жеља, све поменуто можда и има смисла, али сукобљено са дневном стварношћу, заснованој умногоме и на драми кроз коју је Русија пролазила захваљујући, између осталог, и идејама Горбачова из совјетских времена, тешко да може да падне на плодно тле. Чак и у ситуацији „буђења народа”, иницираног сумњивим током и резултатима децембарских парламентарних избора.

Сазнање које пред мартовске изборе води грађане Русије јесте да су се нашли у процепу између две могућности: да земљом и даље управљају држава и олигарси окупљени око владајуће елите, или да тај посао на себе преузму олигарси који подржавају опозиционе странке. Али не само то.

Наведени распоред снага није новост за Русе. Оно што они имају пред очима јесте чињеница да је у време првог Путиновог председниковања (2000–2008) све поменуто функционисало врло успешно. Док је на челу државе био Дмитриј Медведев (од 2008. до данас) ствари нису текле једнако глатко.

Објективно, много шта се у међувремену променило и у самој земљи и око ње. Подизати стандард грађана од нуле једна је врста посла. Чинити то и даље, али сада са неког вишег, већ достигнутог степена, нешто је сасвим друго.

Поједини аналитичари, посебно на Западу, насталу ситуацију тумаче позивајући се на прошлост. Сматрају, наиме, да је Русији неопходна „перестројка 2”. После свега преживљеног у првој епизоди те приче, тешко да би се са њима сложила и већина Руса.

За који дан, 4. фебруара, најављени су нови протестни скупови руске опозиције. Мало ко очекује да ће се на њима чути нека свежа идеја, или да ће се појавити неки нови говорник, довољно убедљив и атрактиван да уједини и митингаше и оне који избегавају сличне манифестације. Зато злокобно делују најаве да би се на улицама тога дана, организовано, могли наћи и они други – који подржавају садашњу власт.