Kandahar, južni Avganistan, 15. jula – „Helmand is hel” („Helmand je pakao“), prokomentarisao je situaciju u trenutno najopasnijoj provinciji Avganistana jedan vojnik sa kojim smo ćaskali u litvanskoj bazi, pakujući se za put u najjužniju i najnemirniju avganistansku provinciju. Prema planu, trebalo je da jedan dan provedemo u tamošnjoj britanskoj bazi.

Ali pokazalo se da tamošnje koalicione snage, Britanci, i od pre desetak dana sa 4.000 novih vojnika ojačani Amerikanci, imaju važnija posla od brige za bezbednost gostujućih novinara. U Helmandu je u toku ofanziva protiv talibana i eksperiment sa novom taktikom: da se očišćena područja zadrže, da u sela u koja uđu britanske i američke trupe i zadrže. I da u međuvremenu sa lokalnim stanovništvom „popiju dosta čaja”, ne bi li im objasnili svoju ulogu i pridobili ih.

Umesto za Laškar Bag u Helmandu, naš mali avion je sa makadamske piste u Čagčaranu poleteo na zapad i za manje od sat potom sleteo u, prema onome što se videlo iz vazduha, impresivnu vazduhoplovnu bazu u Kandaharu, drugom po veličini avganistanskom gradu i prestonici istoimene provincije, takođe na jugu.

Kandahar je odranije imao status međunarodnog aerodroma, ali je, otkako je Amerika 2001. započela svoju intervenciju ovde, drastično proširen. U civilne svrhe sada se koristi samo mali deo, dok su novoizgrađene piste i helidromi u funkciji logističkog centra za snabdevanje NATO-a i koalicionih trupa u ovom delu Avganistana. Nedaleko od Kabula, istu ulogu ima i vazduhoplovna baza Bagram, koja je svojevremeno bila i glavni centar vojnih operacija u desetogodišnjoj sovjetskoj okupaciji.

Na mnogim aerodromskim zdanjima u Kandaharu su zastave NATO-a i vodećih partnera u ovoj vojnoj operaciji. Kao i na drugim avganistanskim aerodromima koje smo videli, i ovde ima olupina sovjetskih aviona i helikoptera. Nije se, očigledno, prvobitno imalo para da se one uklone, a sada za to nema vremena.

Saobraćaj je veoma živ: neprestano poleću i sleću džinovski transporteri i helikopteri, održavanje oko 60.000 koalicionih trupa zahteva dostavu ogromne količine materijala. Prema jednoj računici, to je 15 tona po vojniku godišnje!

Dok smo boravili u ovoj bazi, stigla je vest da je u Helmandu oboren američki helikopter u kome su poginula četiri civila. U Helmandu je u poslednjih deset dana inače poginulo 15 britanskih vojnika, od kojih osam za samo 24 sata. Amerikanci su juče saopštili da su im poginula dva marinca „u neprijateljskoj situaciji”.

Avganistan je, smirivanjem situacije u Iraku, sada nesumnjivo postao primarni ratni teatar, pre svega Amerike. NATO se ovde priključio kasnije, iz sopstvenih razloga, da bi potvrdio svoju evoluciju od regionalnog odbrambenog saveza u čuvara globalne bezbednosti.

Sada, dok se sa povećanjem broja vojnika povećavaju i gubici, pri čemu svaki poginuli podrazumeva opadanje političke podrške i nova pitanja „šta tražimo tamo”, ponovo se na dnevni red stavlja pitanje – može li Amerika, koja ovde ima najveći ulog, ovaj rat da dobije?

Protiv koga se ona ovde bori i šta joj je ratni cilj? U jednom od brifinga u američkoj misiji u briselskom sedištu NATO-a, taj cilj je definisan – „onemogućiti, rasturiti i poraziti talibane i Al Kaidu” u Avganistanu, a potom održavanje reda i mira prepustiti samim Avganistancima”. U međuvremenu, a i posle, pružati im maksimalnu razvojnu pomoć.

Dokle se, posle sedam godina ratovanja, stiglo na putu ka ovom cilju? Na jednoj mapi koju smo videli ovde, otprilike pola Avganistana je označeno crvenom bojom – toliki deo teritorije je nesiguran i podložan talibanskim napadima. Dosta crvene boje pri tome je u neposrednoj blizini Kabula. „Zeleno”, što će reći relativno stabilno, samo je na severu i u pojedinim istočnim delovima.

Talibani – procenjuje se da je aktivno njihovo „tvrdo jezgro” od 10.000 do 15.000 ljudi – prestali su da u direktne okršaje sa snagama NATO-a ulaze još od sredine 2007. i počeli da koriste metode „asimetričnog rata“: od povremenih samoubilačkih napada u urbanim centrima, preko raketiranja, do sve češćeg korišćenja „improvizovanih eksplozivnih naprava”. Postavljanje primitivnih bombi postaje najpopularniji metod borbe talibanske gerile: samo u junu evidentirano je 736 ovakvih eksplozija čije su žrtve u velikom broju bili avganistanski civili. Vojnici sa kojima smo ovde razgovarali ovo doživljavaju kao pretnju broj jedan.

Prema jednoj računici, da bi se porazili talibani, razni banditi i kriminalci – jer svi oni su ovde neprijatelji – neophodno bi bilo 400.000 vojnika. NATO i domaće snage stigli su tek nešto preko polovine od ovog broja. Koliko bi onda bilo potrebno da se rat okonča sa postojećim snagama? „Treba nam bar deset godina da bezbednosno stabilizujemo situaciju”, izjavio je nedavno avganistanski predsednik Karzai.

Imaju li Amerikanci i saveznici toliko vremena, političke volje i para?

Milan Mišić