Литвански војник на дужности у Авганистану Фото М. Мишић

Кандахар, јужни Авганистан, 15. јула – „Хелманд ис хел” („Хелманд је пакао“), прокоментарисао је ситуацију у тренутно најопаснијој провинцији Авганистана један војник са којим смо ћаскали у литванској бази, пакујући се за пут у најјужнију и најнемирнију авганистанску провинцију. Према плану, требало је да један дан проведемо у тамошњој британској бази.

Али показало се да тамошње коалиционе снаге, Британци, и од пре десетак дана са 4.000 нових војника ојачани Американци, имају важнија посла од бриге за безбедност гостујућих новинара. У Хелманду је у току офанзива против талибана и експеримент са новом тактиком: да се очишћена подручја задрже, да у села у која уђу британске и америчке трупе и задрже. И да у међувремену са локалним становништвом „попију доста чаја”, не би ли им објаснили своју улогу и придобили их.

Уместо за Лашкар Баг у Хелманду, наш мали авион је са макадамске писте у Чагчарану полетео на запад и за мање од сат потом слетео у, према ономе што се видело из ваздуха, импресивну ваздухопловну базу у Кандахару, другом по величини авганистанском граду и престоници истоимене провинције, такође на југу.

Кандахар је одраније имао статус међународног аеродрома, али је, откако је Америка 2001. започела своју интервенцију овде, драстично проширен. У цивилне сврхе сада се користи само мали део, док су новоизграђене писте и хелидроми у функцији логистичког центра за снабдевање НАТО-а и коалиционих трупа у овом делу Авганистана. Недалеко од Кабула, исту улогу има и ваздухопловна база Баграм, која је својевремено била и главни центар војних операција у десетогодишњој совјетској окупацији.

На многим аеродромским здањима у Кандахару су заставе НАТО-а и водећих партнера у овој војној операцији. Као и на другим авганистанским аеродромима које смо видели, и овде има олупина совјетских авиона и хеликоптера. Није се, очигледно, првобитно имало пара да се оне уклоне, а сада за то нема времена.

Саобраћај је веома жив: непрестано полећу и слећу џиновски транспортери и хеликоптери, одржавање око 60.000 коалиционих трупа захтева доставу огромне количине материјала. Према једној рачуници, то је 15 тона по војнику годишње!

Док смо боравили у овој бази, стигла је вест да је у Хелманду оборен амерички хеликоптер у коме су погинула четири цивила. У Хелманду је у последњих десет дана иначе погинуло 15 британских војника, од којих осам за само 24 сата. Американци су јуче саопштили да су им погинула два маринца „у непријатељској ситуацији”.

Авганистан је, смиривањем ситуације у Ираку, сада несумњиво постао примарни ратни театар, пре свега Америке. НАТО се овде прикључио касније, из сопствених разлога, да би потврдио своју еволуцију од регионалног одбрамбеног савеза у чувара глобалне безбедности.

Сада, док се са повећањем броја војника повећавају и губици, при чему сваки погинули подразумева опадање политичке подршке и нова питања „шта тражимо тамо”, поново се на дневни ред ставља питање – може ли Америка, која овде има највећи улог, овај рат да добије?

Против кога се она овде бори и шта јој је ратни циљ? У једном од брифинга у америчкој мисији у бриселском седишту НАТО-а, тај циљ је дефинисан – „онемогућити, растурити и поразити талибане и Ал Каиду” у Авганистану, а потом одржавање реда и мира препустити самим Авганистанцима”. У међувремену, а и после, пружати им максималну развојну помоћ.

Докле се, после седам година ратовања, стигло на путу ка овом циљу? На једној мапи коју смо видели овде, отприлике пола Авганистана је означено црвеном бојом – толики део територије је несигуран и подложан талибанским нападима. Доста црвене боје при томе је у непосредној близини Кабула. „Зелено”, што ће рећи релативно стабилно, само је на северу и у појединим источним деловима.

Талибани – процењује се да је активно њихово „тврдо језгро” од 10.000 до 15.000 људи – престали су да у директне окршаје са снагама НАТО-а улазе још од средине 2007. и почели да користе методе „асиметричног рата“: од повремених самоубилачких напада у урбаним центрима, преко ракетирања, до све чешћег коришћења „импровизованих експлозивних направа”. Постављање примитивних бомби постаје најпопуларнији метод борбе талибанске гериле: само у јуну евидентирано је 736 оваквих експлозија чије су жртве у великом броју били авганистански цивили. Војници са којима смо овде разговарали ово доживљавају као претњу број један.

Према једној рачуници, да би се поразили талибани, разни бандити и криминалци – јер сви они су овде непријатељи – неопходно би било 400.000 војника. НАТО и домаће снаге стигли су тек нешто преко половине од овог броја. Колико би онда било потребно да се рат оконча са постојећим снагама? „Треба нам бар десет година да безбедносно стабилизујемо ситуацију”, изјавио је недавно авганистански председник Карзаи.

Имају ли Американци и савезници толико времена, политичке воље и пара?

Милан Мишић