Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Прва трећина кампање је паре, паре, паре.

Друга је паре, паре и медији.

Трећа је гласови, медији и паре.

Овако је механизам добијања избора у Америци објаснио човек који је у то несумњиво добро упућен: Рам Емануел, блиски сарадник председника Барака Обаме, лични пријатељ из Чикага и први шеф његовог кабинета, положај који је по моћи одмах до председничког. Емануел је, подневши крајем 2010, оставку, ове принципе још једном успешно применио, пошто је победио на изборима за градоначелника Чикага.

Он је био водећи човек изборног штаба у председничкој кампањи 2008, у којој је за историјску победу Обаме, прво над партијском ривалком Хилари Клинтон, а потом, у финалу, када је поражен републиканац Џон Мекејн, потрошено 770 милиона долара.

Због тога су, још прошле године, када је тек почело предизборно загревање, у оптицај ушле процене да ће овогодишњем победнику, ко год то био, бити неопходна чак милијарда, чиме би био постигнут рекорд свих времена.

Према најновијим анализама, то је могуће, али није вероватно. У прошлој години Обама је прикупио 130 милиона политичких донација – много више од могућег републиканског изазивача Мита Ромнија (56 милиона), што значи да би у овој, до краја октобра (избори су 6. новембра) на рачун његовог штаба морало да леже бар по 87 милиона сваког месеца (а на онај будућег ривала још више), што је практично немогуће.

Ових дана је међутим национална пажња усмерена ка политичким парама републиканаца, чији се кандидати надмећу за председничку номинацију. Судећи према ономе што се догађало на изјашњавањима у прве три државе, Охају, Њу Хемпширу и Јужној Каролини – и захуктале кампање ових дана на Флориди, где је гласање у уторак – у току је, према формули Рама Емануела, тек „прва трећина“.

Оно што је у овој изборној години ново, то је пресуда Врховног суда из 2010, која је, у име уставом (чувеним Првим амандманом) загарантоване слободе говора, корпорацијама, вратила статус „индивидуа“, и после безмало сто година, омогућила им да за кампање троше неограничено, под условом да паре не дају директно кандидату.

Пре тога, политички новац је овде био стриктно регулисан. У великој мери то још јесте: кандидати у изборној години имају законску обавезу да Федералној изборној комисији извештаје подносе свака три месеца, ако прихвате федерално финансирање, у обавези су се придржавају законских лимита трошкова кампање (Обама и Мекејн су се зато 2008. одрекли државних субвенција), а појединац може сваком кандидату да приложи највише 2.500 долара, од чега само 100 у кешу.

Политичке паре овде се иначе деле на „тврде“ и „меке“. Прве се дају директно кандидату или партији, а друге су донације које формално нису везане за изборе, мада, ако се узме у обзир основна дефиниција политике као активности „освајања и очувања власти“, то свакако јесу.

Овога пута, захваљујући Врховном суду, изборе ће по свему судећи одлучивати „меке“ паре, и то у великим количинама. Процене су да ће само на Флориди Ромнију и Њуту Гингричу, који сада главни ривали, бити потребно бар по 10 милиона. Ако се обистини и прогноза да ће њихова утакмица идућих месеци протегнути и на преосталих 46 држава, овогодишњи политички маратон ће бити папрен.

Гингрич је досад добио 10 милиона од само једног дародавца, милијардера Шелдона Аделсона, по „Форбсу“ који рангира глобалне тајкуне, осмог најбогатијег човека Америке (22 милијарде долара).

Аделсонове донације су „меке“ паре, дате организацији „Освајање наше будућности“, која их троши за телевизијске рекламе у којима се промовише Гингрича. Организација је иначе само један од мноштва такозваних „супер политичких акционих комитета“ („супер ПАК“), који не смеју да буду у контакту са кандидатима, али могу да сарађују са њиховим „обичним“ ПАК-овима, чиме се формална забрана потпуно обесмишљава.

Ромнијев „супер ПАК“ носи име „Обновити нашу будућност“, а активно је још сијасет сличних који подржавају различите кандидате, из обе партије. Кад неки одустане (на почетку републиканске трке било их је деветоро, а сада су само четворица), комитети се једноставно распуштају, или окрећу другима.

Користе се, наравно, и стари начини за прикупљање „тврдих пара“: тражење малих прилога од три или пет долара путем електронске поште, куцање волонтера на врата бирача, али и традиционалне вечере или ручкови кандидата са донаторима, на којима гости улазницу плаћају „по тањиру“. Зависно од званица, цена може да буде од неколико стотина до неколико хиљада долара.

Позната је с овим у вези анегдота о једном сусрету Џорџа Буша млађег у његовој првој председничкој кампањи 2000. Обраћајући се позванима на вечери који су за свој „тањир“ издвојили по 800 долара, будући председник је рекао: „Ово је импресиван скуп вас који имате и вас који имате још више. Неки вас зову елитом, а ја – својом базом“.

Због овога је данас главна дилема шта ће кандидат републиканаца, успе ли да Обами ускрати други мандат, учинити за своју базу. Буде ли то Ромни, један од најбогатијих претендената за станара Беле куће у модерним временима, оправдано се претпоставља да ће се борити да задржи постојећи систем пореских олакшица који богатима омогућава да буду још богатији.

Сви су изгледи да ће и ова кампања бити само нова епизода у старој серији о утицају богатих на избор „представника народа“, која додуше има нове нијансе, али у суштини остаје иста.

Разлика је једино што је сада озваничено да и „паре имају слободу говора“.

Најциничнији коментар на ово стање ствари садржан је у једној пароли коју је истакао покрет „Окупирај Волстрит“, нови феномен на америчкој сцени, бунт углавном младог света који је мотивисан растућим неједнакостима у друштву и неспутаним утицајем корпоративног новца на политички систем.

„Прихватићемо да су корпорације индивидуе“ – каже тај слоган – „тек кад нека од њих заврши на електричној столици“.