За мање од месец дана председници Русије и САД Дмитриј Медведев и Барак Обама треба да присуствују међународном скупу о смањењу арсенала нуклеарног оружја. Свет очекује да управо том приликом руски и амерички председник потпишу и нови споразум из серије уговора СТАРТ, споразум о новој фази редукције стратешког нуклеарног наоружања. Стари споразум СТАРТ-1 престао је да важи 5. децембра 2009. године. Иако и из Вашингтона и из Москве долазе најаве да је скоро 95 одсто споразума усаглашено, неке „ситнице” очито још нису. О чему је реч?

Пре свега проблем је процес који се у жаргону зове нуклеарно „растерећење”. Односно „растерећење” је када се атомске бојеве главе уклањају из одређених пројектила: на пример, уместо да носи десет бојевих глава пројектил би могао да их има само две. Но, то је у пракси увек тешко проверити, јер је до сада постојала клаузула споразума СТАРТ-1 која је дозвољавала нови тип ракете, па се на старој ракети са великим бројем бојевих глава изврши незнатна измена и онда се она прогласи за нови пројектил са мањим бројем глава. Ради избегавања таквих „суптилности” и због боље контроле Вашингтон већ годинама инсистира да се сваки нови пројектил третира као потпуно другачији од претходног.

Осим тога, ту је и проблем прецизности погађања ракета, једних и других, и због тога су Руси код прорачуна за теоретско уништење америчких ракетних силоса са заштитом од натпритиска од 300psi, односно 21,09 атмосфера, и при вероватноћи погађања круга, CEP „circular error probability”, с полупречником од једне миље и још све то на интерконтиненталним даљинама, што је све вредело за генерацију ракета СС-9, СС-11 и СС-13, морали да „користе” мегатонске бојеве главе. Следећа генерација руских интерконтиненталних ракета типа МИРВ, које имају CEP од 0,1 до 0,2 миље, носи бојеве главе с еквивалентом од 100 килотона и при томе би америчким ракетним силосима са заштитним фактором 300psi претила потпуно иста опасност.Најновија генерација руских пројектила „топољ-М” има SER од само 30 метара, што ужасава Американце.

Ипак, највећи проблем у завршници преговора о новом споразуму СТАРТ јесу планови за амерички антиракетни штит у Румунији и евентуално у Бугарској, као и настојања Вашингтона да се неке стратешке нуклеарне подморнице класе „охајо”, које носе интерконтиненталне ракете „трајдент”, пренаоружају истим тим ракетама са конвенционалним пуњењем. Наиме, врло је тешко одвојити споразуме СТАРТ од америчког антиракетног штита, јер у сваком ратном сценарију постојање јаке одбране провоцира први удар као много атрактивнију опцију. Москва је више пута упозоравала да ће амерички излазак из уговора АБМ из 1972. године довести до краха споразума и СТАРТ-1 и СТАРТ-2, јер то нарушава нуклеарни паритет. И то се и догодило. Док су Американци били надмоћни у атомском оружју њихова је дипломатија то користила и у берлинској, па и у кубанској кризи. Друга страна је била свесна „проблема” и потрудила се да створи паритет. Но, сада, евентуално распоређивање америчког антиракетног штита у Румунији нарушава ту нуклеарну равнотежу. Како ће Русија евентуално одговорити?

Прво, места базирања америчких ракета у Румунији биће „покривена” руским ракетама повећаног средњег домета. И друго, ако постоји антиракетни штит с ефикасношћу од, рецимо, 99 одсто, он не би заштитио 99 одсто америчког становништва, већ би, рецимо, омогућио обарање 99 одсто лансираних постојећих руских бојевих глава. Дакле, ако постоји такав „штит”, Руси би могли да одговоре повећањем броја својих офанзивних интерконтиненталних ракета и да на сваки већи амерички град испаљују по 100 бојевих глава, па да буду сигурни да ће све градове уништити. Јер, ако је одбрана „штита” 99 одсто теоретски сигурна, једна ће атомска бојева глава теоретски и да прође. „Штит” само поспешује производњу нових ракета и бојевих глава.

Ако све то добро знају и у Пентагону, а сигурно да знају, чему онда тај „штит” у Румунији, посебно у контексту проблема око уговора СТАРТ и целокупних односа с Москвом? Да ли то значи да је америчка стратегија у Европи и даље базирана на атомском оружју?

Против кога?