Od našeg stalnog dopisnika

Lan­ka­ster, Pen­sil­va­ni­ja – Po­sle dvo­i­po­sat­ne vo­žnje, ko­li­ko je po­treb­no da se pre­va­li oko 200 ki­lo­me­ta­ra, jer se ame­rič­kim pu­te­vi­ma ne ju­ri (mak­si­mal­na za­kon­ska br­zi­na je 65 mi­lja – 105 ki­lo­me­ta­ra) iz Va­šing­to­na se sti­že u Lan­ka­ster, sta­ri grad (osno­van 1730) na ju­go­i­sto­ku dr­ža­ve Pen­sil­va­ni­ja.

Lankaster je ujedno i sedište istoimenog okruga, koji ima i alternativno ime: „Dač kantri”. To „dač” je malo iskrivljeni izgovor originala, koji glasi „dojč”, to jeste „nemački”.
Zašto je okrug Lankaster „dojč”, saznaje se tek kad se iz grada izađe na periferiju, prođu varoši neobičnih imena: Paradajz („Raj”), Brd in hend („Ptica u ruci”) i Interkurs („Snošaj”) i na putevima počnu da se sreću kočije sa konjskim zapregama.

Ovo je naime i zemlja amiša, neobičnog naroda, čija vera, običaji i stil života pokazuju da su jedini doseljenici u Novi svet koji su odoleli čuvenom imigrantskom „loncu za topljenje”, koji homogenizuje sve identitete došljaka i pretvara ih u Amerikance.

Zahvaljujući amišima, čije su zajednice u 22 američke države i jednom delu Kanade, ali kojih je najviše ovde, „Zemlja Dojča” je i popularno turističko odredište, pri čemu su glavna atrakcija upravo oni sami. Da ih izbliza osmotre, upoznaju, da im se čude i da im se dive, dolaza ljudi sa svih strana Amerike, pa i oni izvan nje.

Domaćinima to ne smeta, mada zahtevaju samo jedno: da ne budete previše agresivni sa svojim kamerama. Dočekuju vas spremni: duž puteva su načičkane table sa reklamama motela i hotela, restorana i prodavnica sa lokalnim proizvodima.

Amiše je lako prepoznati: od „Engleza” (kako oni nazivaju sve druge koji nisu iz njihovog bratstva, bez obzira odakle su i koja im je boja kože), razlikuju se, pre svega, po svom odevanju. Muškarci nose jednoobrazne tamne pantalone i kapute sa obaveznim slamenim šeširima (svetli radni i crni formalni), uz obavezne brade (ali bez brkova, kojih nema jer ih podsećaju na pruske vojnike koji su nekad progonili njihove pretke). Žene su u jednobojnim haljinama sa crnim keceljama, dok su im na glavama jednoobrazne kape koje prekrivaju nikad podsecanu kosu, vezanu u punđu. Ne nose ni nakit niti se šminkaju, jer isticanje po bilo čemu nije deo njihove kulture.

Ali ono po čemu amiši (i njima slična zajednica, menoniti), najviše štrče od drugih, jeste to što postupaju tako kao da ne postoji ono što se obično naziva „progres”: tehnologija koja omogućava da se efikasnije radi, više proizvodi – i brže živi.

Prvi dokaz za to su pomenute kočije, mahom jednoprezi. Lake su i pokrivene, sve isto obojene (amiške u sivo, menonitske u crno). Jedini danak modernom dobu su migavci, koje su prihvatili posle mnogo ubeđivanja, radi svoje i bezbednosti drugih.

Drugi prizor u okrugu Lankaster jesu njive na kojima se ore, drlja ili prevrće seno takođe sa konjskim pogonom. Polako i strpljivo, kao pre industrijske ere.

Žive na porodičnim farmama, čiji je centar skup kuća jednostavne arhitekture i ekonomskih zgrada, najčešće sa velikim silosima. Ono što se međutim neće videti, to su vodovi za struju. amiši je doduše koriste – videli smo dizel-generatore uz silose – ali su povukli crtu: ne žele da budu priključeni na javnu mrežu, jer bi ih to, veruju, učinilo zavisnim i promenilo im način života.

Način koji su doneli iz svoje prvobitne domovine, nemačkog dela Švajcarske, gde su se u 16. veku iz matične hrišćanske crkve izdvojili sledivši učenje osnivača svoje sekte Jakoba Amana, da obred prihvatanja vere, krštenje, treba da obave kao već stasali, u dobu 18 godina ili kasnije, a ne kao nesvesne bebe.

Zbog toga su proganjani od katolika i protestanata, da bi spas potražili tako što se početkom 18. veka masovno preseljavaju u Ameriku, i to upravo ovde, na plodnu zemlju Pensilvanije.

Danas ih ima oko 250.000 i broj pripadnika ove manjine se stalno uvećava, jer su demografski veoma vitalni: porodica u proseku ima po sedmoro dece.

Ona se školuju po zasebnom sistemu, u sopstvenim školama koje imaju samo po jednu učionicu. Pohađaju samo osam razreda, da bi se potom posvetili učenju zanata kojima će se, uz obdelavanje zemlje, baviti celog života.

To umeće u zanatima vidi se i po pomenutim reklamama duž puteva: amiši su poznati po svom ručno napravljenom nameštaju, a žene po specijalnim prekrivačima napravljenim od komada tekstila raznih boja, vezu i sličnom.

Ali glavno zanimanje svih je poljoprivreda. Pošto nisu industrijski, proizvodi sa amiških farmi su cenjeni zbog svog kvaliteta i ukusa: pre svega njihovo povrće i meso. Na Centralnoj pijaci u Lankasteru (najstarijoj u Americi), na jednoj tezgi nas je obradovalo što smo mogli da kupimo – teglu svinjske masti (namenjene inače Amerikancima koji nekim čudom nisu zastrašeni mogućnošću da od nje dobiju holesterol i zakrčene krvne sudove).

Priča o amišima i Americi u stvari je priča o međusobnoj toleranciji. Njihova posebnost ne smeta drugima, društvo ne želi da ih preobrati, niti oni misle da i drugi treba da prihvate njihovu veru.

Što se tehnologije tiče, na prvi pogled se čini da su amiši njen sat zaustavili pre nekoliko vekova, ali nije tako. Oni jednostavno, kako objašnjavaju, „ne žele da budu robovi progresa”, i smatraju da napredak ne sme da prekine njihovu vezu sa prošlošću i tradicijom.

Zbog toga se stalno bore da definišu šta je dozvoljeno, a šta ne, i u tome prave i čudne kompromise. U njihovim kućama tako se nalaze frižideri ali samo oni na gasni pogon. Lampe takođe. Nema, međutim, ni televizora ni kompjutera, pa dakle ni interneta.

Oni kojima je to neophodno zbog posla, nose mobilne telefone, ali ih ne unose u kuću. Oni koji imaju telefonske linije, postavljaju ih u sopstvene govornice – izvan kuće.

Amiši se voze u automobilima, ali ih ne poseduju, niti njima upravljaju. Što se tiče traktora i drugih poljoprivrednih mašina, sve to se koristi, ali samo kao pomoćno, a ne i glavno sredstvo. Pa i tu je praksa različita, jer svaka zajednica, selo, to jest crkvena parohija, donosi sopstvena pravila.

To znači da nema centralnog verskog autoriteta, ali ni crkve kao stalnog mesta okupljanja. Zbog toga što su na počecima svoje vere morali da se kriju i Bogu se mole po kućama, amiši su to nastavili, pa se i danas crkvena služba obavlja svake druge subote u drugoj kući.

Mladi amiši sami biraju svog životnog partnera, a svadbe se održavaju samo u novembru, kada se privedu kraju radovi na njivama.

Ali pre nego što se krsti, obično pred venčanje, muška mladež dobija priliku da „proživi”: da od 16. godine do 18. isproba spoljni svet: oblači se po volji, izlazi, okusi i alkohol i oda se drugim iskušenjima, pre nego što se vrati striktnom životu po pravilima, pisanim i nepisanim, „reda” svoje zajednice.

Svi amiši su trilingualni: u kućama govore „pensilvanijski dojč”, mole se na „visinskom nemačkom”, a sa „Englezima”, svim neamišima, na engleskom.

Sve u svemu, ovo je ostrvo starog sveta u moru modernog koje, začudo, opstaje.