„Чизма главу чува”, приповеда се, али јој и – прети: управо је опет на једног државника протестно бачена обућа. Најновији инцидент догодио се у Севиљи, када је придошли Курд (уз поклич „Слобода Курдистану”) „повећом ципелом” гађао високог шпанског госта, турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана. „Пројектил” је, саопштава се, погодио службену лимузину, нападач је ухапшен, а догађај је подсетио на подужи алтернативни значај ципеле као – оруђа у политичким споровима и свакојаким дејствима „одоздо навише”. Без такве њене употребе не би ни дошло до бајковите транзиције занемарене Пепељуге у принцезу, нити би бивши председник САД Џорџ Буш (крајем 2008) морао да се у Багдаду сагне – да би избегао ципелу коју је на њега бацио ирачки новинар у знак протеста због америчке инвазије – иако је тврдио да се на том фронту „сагињати неће”.

Обућа се потврђује, заправо, као једно од ефикасних средстава комуникације. Готово као резервни језик, тамо где „речи не помажу”.

У току је социјална и безбедносна еволуција. Својевремено су многе девојке процењивале непознате младиће, пре него што с њима проговоре, по томе „какве су им ципеле”, а данас је обавезна, и за везе на бескрајно већој дистанци, процедура (уведена у САД, када је убрзо по атентатима отетим путничким авионима, 11. септембра 2001. године, откривен покушај једног путника да у обући скрије експлозив) за проверу да ли је (без)опасно оно у чему се хода.

Ципела се, претходно, уврстила и у симболе хладног рата. Својом је ондашњи лидер бившег СССР-а Никита Хрушчов 1960. лупао о сто на заседању у Уједињеним нацијама, протестујући против осуде политике државе на чијем је челу био.

Негодовао је за време излагања представника Филипина. Државе у којој су доцније такође важну улогу играле ципеле, хиљаде пари које је прибавила тадашња „прва дама” Имелда Маркос (називана „челични лептир”) и које су биле сведочанство раскалашности и саможивости владајућег брачног пара, док су грађани грцали у немаштини, што је довело до буне којом је свргнут (пре 36 година, на сутрашњи дан) диктатор Фердинанд Маркос. Хрушчову такође није помогло –спољнополитичко – изување: смењен је четири године после спектакла с ципелом.

За обућу је каријеру сујеверно, по сопственом казивању, везао и дугогодишњи британски премијер Тони Блер. Један исти пар ципела је обувао за 10 година мандата – кад год је требало да одговара на питања чланова Парламента. Купио их је осам пре преузимања власти, да би по одласку с владиног кормила поручио: „Јевтине ципеле су лоша економија.”

Утврђено је, у међувремену, да нису поуздане ни „чизме од седам миља”. Политичко-бизнисменске интерпретације таквих прича за децу стварност је одраслима, који нису разумели наравоученија, преобратила у „причу с тужним крајем”: распукле су се пренадуване новчане „стопе” и проузроковале актуелну, глобалну финансијску кризу.

До гађања ципелом, дошло је и у – парламенту Србије. Када је радикалска посланица гађала, новембра прошле године, демократкињу која је председавала седници Народне скупштине.

Сличних случајева је на претек. На мети непрецизно бачене патике нашао се, јануара прошле године, и кинески премијер Вен Ђијабао. Пала је на метар поред њега, док је држао предавање на британском универзитету Кембриџ.

Фотографија на којој Барак Обама држи ноге на столу (амерички прилично уобичајено) док телефоном разговара са израелским премијером Бенјамином Нетанијахуом – разјарила је део арапске јавности. Онај који такво „истицање ципела” доживљава као увредљив чин.

Могло би се, кад се поменуто има у виду, помислити да је свет почео да личи на цртани филм „Ципелићи”. У коме су носиоци улога – анимирани примерци обуће за најразличитије задатке, од плесних до оружаних.

Као да у борби за превласт, и у разнородним друштвима, постепено претеже – нападни „ципелин”. Кованица: међу нама најраспрострањенијег назива за обућу (ципеле) и имена „цепелин”, немачке бомабардерске летелице у Првом светском рату, а која се сада често виђа као носач порука, свуда превладавајућег, рекламерства. „Ципелинова” офанзива, свакако, није самоникла. Поодавно – једни на друге и на све стране – „идемо ђоном”…