Свет
Подршка рударима
Од нашег дописника
Никшић, 19. фебруар – Рудари никшићког рудника боксита већ три дана штрајкују у јами, а данас су им протестним скупом одржаном на Сеоцима недалеко од јаме Биочки стан подршку пружиле њихове колеге из других црногорских предузећа. Окупљени су рекли да се рударима мора обезбедити храна и вода за пиће, да они имају право на штрајк и да то чине на својим радним местима.
„Наше колеге, њих седамдесет који су пре три дана затворили у јаму Биочки стан, неће изаћи док им се не испуне сви захтеви. Исплата децембарске зараде, регрес, зимница и отпремнина по колективном уговору а не по социјалном програму. Писмо које је премијер Мило Ђукановић потписао није испоштовано до 15. фебруара, до када је био одређен рок да се испуне захтеви након првог протеста рудара у јами почетком јануара ове године”, речено је у подне на протестном скупу одржаном на Сеоцима недалеко од јаме Биочки стан, удаљене од Никшића двадесетак километара, на надморској висини од око 1.500 метара.
Након протестног скупа рудари су, подржани великом бројем радника из никшићких колектива, из Подгорице, КАП-а, Дуванског комбината и других фирми, на силу поред физичког обезбеђења дошли до улаза у јаму, у коју је ушла само неколицина рудара јер је рудокоп био миниран. Ушли су да посете колеге и да им обезбеде храну и воду за пиће.
„Где су данас они који су потписали говоре о приватизацији. Њих нема, не смеју да дођу јер су вас преварили, они седе у топлим кабинетима. Шта је са премијером Милом Ђукановићем, где је данас ваш суграђанин”, питала се Вања Ћаловић, директор МАНС-а, и додала да оно што траже радници Никшића исто траже и други на северу Црне Горе – да се поштује закон ове државе и примењује једнако за све.
„За Русе и црногорске тајкуне на важе исти закони, не дозволите да вас деле по политичкој и националној основи”, поручила је Ћаловићева.
Према речима Јанка Вучинића, председник синдиката Железаре, раднике у Црној Гори ништа добро не очекује, сем борба за голи опстанак.
„Нас се сете само када изађемо на улице да тражимо плате. Доста смо говорили, али нас изгледа не чују они који треба да нас чују. Отварају нове зграде владе, воде електронске седнице… Мали корак нас држи да преко синдикалних активности предузмемо неке друге мере”, рекао је Вучинић и додао: „Они су продали фабрике и нас заједно са њима, рударима се морају обезбедити храна и вода и лекарска заштита.”
У име мештана и родитеља чији синови штрајкују у јами Биочки стан, Милоња Бечановић је пренео подршку мештана и поручио власнику рудника да му неће Жупљани дозволити да убија њихове синове нити да извози руду кроз њихово село.
Последњи коментари
Дошао ђаво по своје. Нажалост.
Желим им успеха и добре среће и да никада не пристану на ижављавање власти,понижавање,убијање сваког достојанства.
Не преостаје нам да будемо једни уз друге ма где били пролетери.
Može im se da žive u socijalizmu još uvek. Trebali bi da pogledaju na svoju braću iz drugih država u regionu, tamo je "med i mleko", ljudi idu na kazan javnih kuhinja, i uglavnom ćute. Ne ćute zato što im je dobro, nego zato što politika ne zloupotrebljava njihovu ionako preveliku muku. Tražiti neka prava mimo postignutih dogovora, a da se ta prava odnose na period od pre dvadeset godina, i pri tome uživati otvorenu podršku političkih struktura koje su u dugom periodu iznosile u javnost diskutabilne podatkle koji su pomagali urušavanju firmi u kojima su isti ti radnici radili, nije radnički pokret, ni radnički bunt, to je politikantstvo u ime radnika, i pokušaj da se na taj način sebi obezbede neke privilegije, nedostupne onima koji se ne bave politikom i ne slušaju politiku. Vlast je odgovorna za ponašanje tih ljudi, isto kao što je odgovorna za egzistenciju i dostojanstvo svih gradjana Crne Gore, ni manje ni više.
Obećanje ludo radovaje! Tako bi se mogli nazvati rezultati prethodnog štrajka rudara i njihovih pregovora sa vlastima. Nije to ništa neobično, jer je slično stiglo mnoge štrajkače i u drugim zemljama u tranziciji. Ovde je apsurdno da su njihovi zahtevi gotovo „minimalni“, tj. borba za goli opstanak. Oni zahtevaju isplatu decembarskih zarada, regres, zimnicu,otpremnine po kolektivnom ugovoru, poštovanje zakona od novog vlasnika i vlasti. Radili su i štrajkovali u najgorim uslovima - pod zemljom (gde još nemaju minimum za opstanak kao što su voda, hrana i lekarska pomoć)! Uz njih je i sindikat i radnici iz drugih delova zemlje. Nažalost, ostaje pitanje da li je to dovoljan pritisak na vlast i vlasnika. Rudari su u ovoj tranziciji postali samo jedna grupa u masi „novog roblja“, na koje se politička elita ne obazire. Bojim se da će ih i sada ostaviti da se iscrpljuju i žive ispod linije ljudskog (da ne kažem evropskog) dostojanstva. Želim im da svoje zahteve ostvare!!!
