Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Пол Ален (58), са 13 милијарди долара, налази се на 57. месту овогодишње „Форбсове” листе 126 светских милијардера.

Бил Гејтс (56), у овом традиционалном пребројавању глобалних тајкуна, десетак година је био на челу, али је сада на другом месту, због тога што је део богатства пренео у свој филантропски фонд. Има 56 милијарди, скоро пет пута више од Алена.

Ако новац купује (или бар рентира) срећу, онда су обојица давно решили све своје проблеме. Реч је иначе о двојици људи који су заједно, као веома млади лични пријатељи и пословни партнери, 1975. основали корпорацију која је постала пионир информатичке ере и барјактар револуције која је у последњој четвртини 20. века променила цивилизацију: „Мајкрософт”.

Разишли су се већ после неколико година. Чим је посао кренуо, Ален није више показивао ону врсту страсти у изградњи фирме којом је готово манијакално био запоседнут Гејтс. А кад му је откривено да има лимфом, један од четири врсте тешког канцера, на срећу у раној фази, за то није више имао ни енергије. Растали су се пријатељски, бар тако је то тада изгледало. Док се лечио – у међувремену је болест победио – поред болесничке постеље му је често био бивши партнер, Гејтс.

Пол Ален је ових дана најавио књигу под насловом „Човек идеје – мемоари кооснивача Мајкрософта” која ће се у књижарама појавити 18. априла – али је већ добила изузетну медијску промоцију, објављивањем кључног поглавља у магазину „Венити фер”. Садржај тог одломка је међутим имао дејство бомбе која је рекло би се разбила „прозоре” на здању „Мајкрософта” и одјекнула у свим медијима.

Главна интрига из те иначе занимљиве приче о настанку личног компјутера и зачецима глобалне пословне империје јесте констатација Пола Алена да га је пријатељ безочно преварио и такорећи опљачкао: лишио га како припадајућег му дела славе за учешће у настанку дигиталне ере, тако и адекватног удела у сувласништву фирме.

У поменутом поглављу је мноштво пикантних детаља којима Ален не баш лепим бојама слика свог бившег партнера.

Прича уствари изнова стару причу: како у сваком ортаклуку, кад улог почне да расте, пријатељство почиње да се распада.

Срели су још 1968, у престижној приватној школи у Сијетлу, држава Вашингтон, на крајњем северозападном ћошку Америке. Ален је био у другом разреду гимназије, а Гејтс тек у завршном основне. Зближило их је интересовање за програмирање на тада, по данашњим стандардима, веома примитивним машинама, ни налик садашњим компјутерима.

Први испит је био кад је требало одредити улоге у (1975) новопокренутој компанији (име јој је смислио Ален), због које је Гејтс, дотле бриљантни математичар, брзо напустио студије на Харварду, док је две године старији Ален још неко време наставио, али ни он није довршио своје формално образовање.

„Од момента када смо почели посао, био сам уверен да ћемо улог делити фифти-фифти… Али Бил је имао другу идеју”, пише Ален.

Гејтс га је, наводи, притиснуо да прихвати само 40 одсто, тврдећи да је у посао уложио више времена и идеја. Кад је то невољно прихватио, Ален се веома брзо суочио с новим захтевом, којем такође није могао да се супротстави: да подела буде 64:36 одсто у Гејтсову корист.

Неспоразуми се затим настављају, а пријатељи се удаљавају. Коментаришући Аленов текст, инсајдери описују да је он заиста почео да заостаје, бавећи се више собом и постепено (делом и због болести) губећи интересовање за „Мајкрософт”, иако је у међувремену, и уз његово посредовање, фирма направила кључни пословни потез: са Ај-Би-Емом је потписан уговор да за његов пројекат „персоналног компјутера” Гејтс и Ален обезбеде основни софтвер, МС ДОС („Мајкрософт диск операциони систем”). Ортаци притом тај програм нису направили од почетка, већ само дорадили нешто што су откупили од друге фирме.

После МС-ДОС-а, дошли су виндоузи” („прозори”) и „Мајкрософт” релативно брзо постаје доминантна америчка и глобална корпорација.

Али пре тога, кад су међусобне разлике постале тешко премостиве, Гејтс је ортаку, непосредно пре него што ће 1983. напустити компанију, понудио да му акције откупи по цени од 5 долара по једној. Ален је рекао да их неће дати за мање од 10, па се нису погодили.

„Мајкрософт” је 1986. изашао на берзу и цена његове акције у иницијалној понуди достигла је 21 долар. Данас је свака вредна 7.736 долара – и то је Пола Алена учинило милијардером.

Изашавши из „Мајкрософта”, бавио се разним пословима, од којих је ретко који био сасвим успешан. Купио је неколико професионалних спортских тимова, основао фирму која је требало да направи свемирски брод за вишеструко коришћење, институт за проучавање мозга и слично.

Његово блаћење Гејтса, изношење чак и тако тривијалних детаља (да на пример „пилетину једе кашиком”) и генерално представљање бившег партнера као човека коме морал и пословна етика нису јача страна, изненадили су многе.

Али су у исто време потврдили оно што се већ знало: да ортаклук, после почетних успеха, ретко кад опстаје, поготово у изузетно динамичној индустрији дигиталних технологија. Тако су се разишли и кооснивачи „Епла”, Стив Џобс и Стив Возниак, покретач „Фејсбука” Марк Зукенберг се с партнерима још суди, недавно је дошло до великих промена и у менаџерском тиму оснивача „Твитера”. Заједно је још једино двојац „Гугла”, Сергеј Брин и Лери Пејџ.

Мемоари Пола Алена покрећу и тему људске зависти и таштине: није само реч само о томе да је Гејтс данас знатно богатији, већ и о чињеници да је он тај који се искључиво помиње као гуру дигиталне револуције. А да ли би Гејтс постао оно што јесте да није било Алена који га је, како тврди, наговорио да напусти Харвард и посвети се само „Мајкрософту”, и да ли би Ален имао данас 13 милијарди да није Гејтса – друга је прича.