Да ли ће америчка администрација одлучивати о будућем председнику Руске Федерације?

Питање можда изгледа неумесно, али судећи према тврдњама светског шаховског мага Гарија Каспарова, нема сумње да у Вашингтону размишљају управо у том правцу. Јер, како је потврдио сам Каспаров, у једном не тако давном разговору са америчким потпредседником Џозефом Бајденом од стране америчког госта чула се и претња да би „уколико се Владимир Путин врати у председничку канцеларију у Кремљу, земљу би могле да очекују невоље сличне онима које од почетка ове године притискају поједине државе у арапском свету“.

Током посете Москви и тадашњих разговора с представницима руске опозиције, други човек администрације САД био је отворен: „Стабилност путинске вертикале власти није више константа којом се руководи америчка спољна политика“, и оценио да „ни Русија више не жели Путина, а такав став грађана све је видљивији“.

Предстојећи председнички избори неумитно се као тема провлаче кроз руску свакодневицу. Ипак, рекло би се, о њиховом исходу још више мозгају ван њених граница. Нема сумње да је, у том смислу, веома интригантно зазвучала и процена Игора Јургенса, шефа аналитичког центра који делује под покровитељством Кремља. Укратко, у интервјуу агенцији Ројтерс, поменути је изјавио да је „ауторитет премијера Путина у паду, а могућност његовог повратка (на чело државе) умањена је предстојећим либералним реформама које је најавио актуелни председник Дмитриј Медведев“.

У том смислу, Јургенс саветује Медведеву да своју кандидатуру истакне што пре, како се ефекти најављене либерализације не би изгубили или разводнили током месеци њеног спровођења. „Да сам на његовом месту, објавио бих кандидатуру већ на Светском политичком форуму у Јарослављу (7. и 8. септембар)“. Следећа таква прилика указаће се тек на конгресу „Јединствене Русије“ 23. и 24. септембра, напомиње Јургенс и додаје: „У психологији обичних Руса Путин се котира као способнији и утицајнији човек, Ипак, мислим да му ауторитет пада, док ауторитет Медведева иде на горе“, објаснио је аналитичар.

Мада и Бајденов и Јургенсов став дефинитивно за циљ имају да осоколе све оне којима се повратак Путина на чело државе не чини као најбољи потез, испитивања јавног мњења дају понешто другачију слику. По њима, владајућа партија „Јединствена Русија“ тешко да ће изгубити превласт коју има у Доњем дому (Думи) садашњег сазива руског парламента. Околности пред парламентарне изборе заказане за 4. децембар не указују на могућност било каквих драматичних преокрета. „Јединствена Русија“ може да рачуна на 55 одсто бирачких гласова. А на челу партије је управо – Путин.

Са друге стране, ако се узме у обзир да је улога парламентарних странака у свакодневном вођењу руске државе прилично симболична, нема сумње да поменутих 55 процената могу да се рачунају као кредит који гласачи дају актуелном премијеру.

Али вратимо се америчком виђењу руске свакодневице.

Неповерење које имају у Вашингтону према путиновској Русији тешко се топи. Како је објавио сајт „Викиликс“, управо су Американци омели планирану сарадњу између војних организација запада и истока – НАТО и ОДКБ. Мада је генерални секретар алијансе Андерс фог Расмусен био склон заједничком деловању два војна савеза против међународног тероризма и сличних савремених изазова, телеграмом упућеним из Вашингтона у септембру 2009. ова могућност је сасвим одбачена. Одлука је донета на основу процене администрације САД да би таква сарадња умањила утицај НАТО у појединим деловима света, а посебно на просторима бившег Совјетског Савеза.

Подсетимо на крају да је управо Џо Бајден, на конференцији у Минхену 2008, први представио сопољнополитичке приоритете администрације председника САД Барака Обаме и заложио се за „ресетовање“ односа са Русијом. Додуше, нешто касније у једном интервјуу 2009. изјавио је да је Русија „земља пред нестајањем“ и да јој, хтела она то или не, предстоји да чини уступке Западу, а посебно САД.

Како данас изгледа, то „нестајање“ ће да потраје.

Слободан Самарџија