Odluka o novom dobitniku Nobelove nagrade za mir bila bi „čudo neviđeno” da nije pripala Baraku Obami koji je kao prvi crnac na čelu Bele kuće već postao simbol „čuda”. Dobio ju je, naime, iako je vrhovni komandant dva najveća (nasleđena) savremena rata, jer ga je žiri u Oslu doživeo kao ličnost koja može da doprinese obistinjenju još većeg „čuda” – smirivanju uzburkanog sveta.

Potvrđen je, tako, kao šampion dragocene neizvesnosti zvane – nada: njenim razbuktavanjem je od takoreći nepoznatog političara dogurao do kormila supersile, a samo osam i po meseci docnije i do najvišeg priznanja za doprinos unapređenju međunarodnih odnosa. Uspon mu je više poduprt biografijom „ostvarivanja nemogućnog” nego istoriografijom, krcatom primerima izneveravanja ideala za koje se on zalaže.

Rođen na Havajima pre 48 leta, u ubrzo razvedenom braku kenijskog imigranta i belkinje iz Kanzasa, s početnim školovanjem u očuhovoj Indoneziji, mogao je da poklekne pod tumbanjima, ali se ispostavio kao miljenik – promena, koje su ga uzdigle do statusa „najmoćnijeg čoveka na svetu”. Iako je startovao s niske društvene pozicije, dospeo je do glasovitog Harvarda, u čijem je časopisu postao prvi urednik crnac, da bi se po diplomiranju, mimo uobičajenog nastavka karijernog uspona, posvetio ublažavanju nevolja sugrađana u siromašnim delovima Čikaga, grada u kome se nastanio i koji važi i za područje s najviše stanovnika srpskog porekla na zapadnoj hemisferi.

S naknadno stečenim harvardskim doktoratom pravnih nauka, 12 godina je bio profesor na čikaškom univerzitetu, a u međuvremenu se oženio s koleginicom po akademskoj tituli Mišel Robinson (s kojom ima dve kćerke – Maliju i Sašu). Posle početnog lokalnog izbornog neuspeha, politički uspon mu je od 1996. bio meteorski: dva puta je izglasan za senatora Ilinoisa, osam godina kasnije za člana federalnog Senata, da bi pre isteka tog mandata bio izabran, u novembru 2008, za predsednika SAD.

I skorašnji neuspeh mu se pokazao kao uvod u uspeh. Samo što je pre neki dan propao njegov napor da Čikagu bude poverena organizacija olimpijskih igara, Obami je doleteo „Nobel”. Skandinavija mu se, pri tome, iskazala kao novi obrt u sudbini: dok su njegovi domaći protivnici tvrdili da pretrpljeni poraz u Kopenhagenu „svedoči da mu padaju akcije u međunarodnim odnosima”, iz Osla je stigla vest da je proglašen za nobelovca mira, i to kao prvi Amerikanac na predsedničkoj funkciji u poslednjih 90 godina, posle Vudroa Vilsona 1919.

Današnji uzlet neki će protumačiti i kao posledicu „obamanije”, koja trenutno više struji svetom nego Amerikom koja je, možda neopravdano, očekivala da je Obama promeni tako mnogo kao što je ona, izabravši njega za šefa države, promenila sebe. Činjenica je, međutim, da nijedan predsednik SAD u novijoj istoriji nije, kao Obama, uspeo da oživi nade sunarodnika i čovečanstva u bolje sutra.

U tom uzletu do visina nedostižnih mnogim prethodnicima, prepoznaje se najveći ispit za Obamu – da ispuni očekivanja koja nadmašuju moć pojedinca. A u tvrdoj realnosti kakva je sada, budućnost bi mu bila zahvalna ako on u praksi postigne bar desetinu efikasnosti koju je dostigao kao vrhunski govornik, čije su reči opčinile tri važne proverljive većine – američke birače, svetsku javnost i žiri Nobelove nagrade za mir.