Одлука о новом добитнику Нобелове награде за мир била би „чудо невиђено” да није припала Бараку Обами који је као први црнац на челу Беле куће већ постао симбол „чуда”. Добио ју је, наиме, иако је врховни командант два највећа (наслеђена) савремена рата, јер га је жири у Ослу доживео као личност која може да допринесе обистињењу још већег „чуда” – смиривању узбурканог света.

Потврђен је, тако, као шампион драгоцене неизвесности зване – нада: њеним разбуктавањем је од такорећи непознатог политичара догурао до кормила суперсиле, а само осам и по месеци доцније и до највишег признања за допринос унапређењу међународних односа. Успон му је више подупрт биографијом „остваривања немогућног” него историографијом, крцатом примерима изневеравања идеала за које се он залаже.

Рођен на Хавајима пре 48 лета, у убрзо разведеном браку кенијског имигранта и белкиње из Канзаса, с почетним школовањем у очуховој Индонезији, могао је да поклекне под тумбањима, али се испоставио као миљеник – промена, које су га уздигле до статуса „најмоћнијег човека на свету”. Иако је стартовао с ниске друштвене позиције, доспео је до гласовитог Харварда, у чијем је часопису постао први уредник црнац, да би се по дипломирању, мимо уобичајеног наставка каријерног успона, посветио ублажавању невоља суграђана у сиромашним деловима Чикага, града у коме се настанио и који важи и за подручје с највише становника српског порекла на западној хемисфери.

С накнадно стеченим харвардским докторатом правних наука, 12 година је био професор на чикашком универзитету, а у међувремену се оженио с колегиницом по академској титули Мишел Робинсон (с којом има две кћерке – Малију и Сашу). После почетног локалног изборног неуспеха, политички успон му је од 1996. био метеорски: два пута је изгласан за сенатора Илиноиса, осам година касније за члана федералног Сената, да би пре истека тог мандата био изабран, у новембру 2008, за председника САД.

И скорашњи неуспех му се показао као увод у успех. Само што је пре неки дан пропао његов напор да Чикагу буде поверена организација олимпијских игара, Обами је долетео „Нобел”. Скандинавија му се, при томе, исказала као нови обрт у судбини: док су његови домаћи противници тврдили да претрпљени пораз у Копенхагену „сведочи да му падају акције у међународним односима”, из Осла је стигла вест да је проглашен за нобеловца мира, и то као први Американац на председничкој функцији у последњих 90 година, после Вудроа Вилсона 1919.

Данашњи узлет неки ће протумачити и као последицу „обаманије”, која тренутно више струји светом него Америком која је, можда неоправдано, очекивала да је Обама промени тако много као што је она, изабравши њега за шефа државе, променила себе. Чињеница је, међутим, да ниједан председник САД у новијој историји није, као Обама, успео да оживи наде сународника и човечанства у боље сутра.

У том узлету до висина недостижних многим претходницима, препознаје се највећи испит за Обаму – да испуни очекивања која надмашују моћ појединца. А у тврдој реалности каква је сада, будућност би му била захвална ако он у пракси постигне бар десетину ефикасности коју је достигао као врхунски говорник, чије су речи опчиниле три важне проверљиве већине – америчке бираче, светску јавност и жири Нобелове награде за мир.