Евроазијска унија (ЕАУ) могла би бити формирана у року од четири године, изјавио је руски премијер Владимир Путин, а пренео амерички дневник „Волстрит џорнал”. „Тек око 2015. године можемо да приступимо реализацији ове идеје, уколико наставимо да радимо енергично као и до сада. То је питање будућности”, цитирао је лист Путина.

Актуелни премијер и, по свему судећи, будући председник говорио је о стварању нове наддржавне заједнице која би обухватала већину бивших република Совјетског Савеза, а која би била саздана на принципима – политичким и економским – сличним онима на којима већ деценијама функционише Европска унија. Значајан корак на том путу направљен је прошле недеље када је у Санкт Петербургу потписан – Споразум о зони слободне трговине. Потписници су били шефови влада већине чланица, такозване, Заједнице независних држава, настале по совјетском распаду: Русије, Украјине, Белорусије, Казахстана, Јерменије, Киргизије, Молдавије и Таџикистана, уз давање могућности Азербејџану, Узбекистану и Туркменији да се Споразуму придруже касније током године.

Идеја о стварању нове заједнице држава на евроазијском простору, изазвала је подозрење међу западним земљама. Посебно онима које су пре нешто више од две деценије активно радиле на рушењу „колевке социјализма”. Многи су пожурили да идеју о ЕАУ протумаче као – обнављање и повратак глобалне совјетске моћи. Без обзира на то што су и Русија и остале чланице бивше СССР данас и те како удаљене од идеје постојања „државе радника и радничке власти”.

Нема сумње да је оно што изазива највише подозрења западних аналитичара, чињеница да стварање ЕАУ промовише – актуелни руски премијер, човек који је још пре неку годину изјавио да је „распад СССР-а био једна од највећих геополитичких катастрофа”. Подсетимо, „евроазијску идеју” први је, још 1994, изнео председник Казахстана Нурсултан Назарбајев. Међутим, очигледно је требало је да се у игру укључи Путин.

Поменути страх „западњака”, на известан начин, намеће и следеће питање: каква би била судбина Совјетског Савеза да је на његовом челу, уместо Михаила Горбачова, био садашњи руски премијер? Да ли би се земља распала, да ли би он сам поклекао пред „обећањима западне демократије“, да ли би његови земљаци били срећнији него што су данас... Како се испоставило, већ и сама помисао да је историјска судбина СССР-а могла да иде неким другим током изазива нелагодност међу Путиновим опонентима.

Потврда овога могла би да се нађе и у нервозној реакцији бившег америчког председничког кандидата Џона Мекејна који је, после убиства бившег либијског лидера Муамера Гадафија, изјавио да би слична судбина могла ускоро да снађе још неке ауторитарне светске лидере, укључујући и – Владимира Путина.

Чудно је, наиме, да се приближавање ЕУ бившим републикама СССР-а сматра добрим потезом, а Русије – неприхватљивим. Иако би по свим параметрима, а пре свега због компатибилности привреда наслеђене из некадашње заједничке државе, требало да буде супротно. Ту нешто није у реду. Можда поменуто неприхватање проистиче и из Путинове изјаве да је у основи идеје ЕАУ – „стварање правих услова за промену геополитичке и геоекономске ситуације на целом континенту, што би, дефинитивно, произвело позитиван глобални ефекат”.

Вероватно управо у томе и лежи срж проблема. Европа је данас у рукама технократа, политичара без визије, опхрваних мукотрпним проналажењем излаза из финансијске кризе која прети да целу идеју Европске уније сахрани на дуже време. Са друге стране Атлантика, у САД, многи су, укључујући и већ поменутог Мекејна, спремнији да актуелног председника Барака Обаму прогласе за „слабог лидера” и што скорије му виде леђа, него да му пруже неопходну подршку.

Нема сумње да је раст глобалне моћи данас на сасвим супротној страни света – на истоку. Ако су у САД и ЕУ спремни – тачније приморани – да као саговорнике прихвате Кину, Индију, Индонезију, Јужну Кореју, па чак и Пакистан, пружање руке сарадње новој наддржавној творевини, под вођством Русије, прецизније Путина – далеко је од пожељног.