Milan Simurdić

Glatka pobeda Ive Josipovića, sa višeslojnim izbornim sloganom „Nova pravednost”, zaokružuje bezmalo kompletnu smenu hrvatskog političkog vrha. Za samo pola godine na dva glavna zagrebačka brda– Pantovčak i Gornji grad (preciznije, u Banske dvore)–došli su novi stanari. To zaslužuje osvrt bar sa tri aspekta: značaja ovog ishoda za susednu Hrvatsku, za razvoj odnosa Beograda i Zagreba i, konačno, za regionalnu saradnju.

Josipović je bio kandidat opozicionog SDP-a u prvom i stranaka levo od centra u drugom krugu, pa su rezultati jasan pokazatelj naklonosti većine birača. Ipak, to nije zasluga samo opozicije. Prostor za pobedu je otvorila sama vladajuća koalicija nizom (nezavršenih) korupcijskih afera, smenama ministara, nesnalaženjem u vreme ekonomske i finansijske kriza koja trese Hrvatsku. Ne poslednje, „mističnim” odlaskom Sanadera sa sve prisutnijom aromom korupcije (ako je suditi po pisanju hrvatske štampe, ali i bečke).

Bez obzira na relativno uska predsednička ovlašćenja legitimitet, koji nosi kao jedini (i najnoviji) direktno izabran lider, Josipoviću otvara širok prostor za akciju i uticaj. Paralelno, njegov izbor pojačava evropski kurs Zagreba u kritičnoj fazi pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Ako EU na bilo čemu jača kriterijume i očekivanja od kandidata iz ovog regiona to je upravo pravosuđe, pogotovo korupcija i organizovani kriminal. Na toj temi se formalno kohabitacija Josipovića kao kandidata levice i aktuelne vladine koalicije pretežno desnog centra može pretvoriti u neformalnu koaliciju. Jer, to je prioritet za Josipovića i Kosorovu. Stoga bi se moglo zamisliti da je hrvatska premijerka u drugom krugu izbora na glasačkom listiću zaokružila upravo Josipovića.

Do skoro je izgledalo da bi predsednički izbori za posledicu mogli imati i vanredne parlamentarne, no čini se da preteže stav o značaju završetka pregovora o članstvu u EU, raščišćavanju afera i saniranju privrede. To ne znači da se političko tlo u Hrvatskoj smirilo. SDP će se oslobađati prebega u gubitnički kamp Josipovićevog protivkandidata, a HDZ mora brzo da sanira posledice blic pokušaja Sanadera da se vrati u politiku, što iziskuje promene u vladi i Hrvatskom saboru. Rezultat mogu biti i nove stranke. Ne miruje ni pravosuđe, pa ne bi trebalo isključiti dodatna, čak i spektakularna, otkrića u sferi korupcije.

Izbor Josipovića otvara mogućnost da se obnovi dijalog Srbije i Hrvatske na najvišem nivou. Podrška Srba iz Hrvatske izboru Josipovića ne može ostati bez odjeka. To, izgleda, priželjkuju obe strane–spremne su da okrenu novi list kako to i dolikuje liderima nove generacije. To potvrđuju izjave Josipovića o „strateškom dijalogu” sa Beogradom i brza, široko i otvoreno postavljena, čestitka predsednika Srbije Borisa Tadića. Složen i obiman teret prošlosti, u spektru od izbeglica do sudskih tužbi i protivtužbi za genocid, na koji je odlazeći predsednik potpuno nepotrebno, uz primese paternalizma, zakačio nekoliko povećih tegova, ne mora bezuslovno biti prepreka otvorenom, partnerskom i produktivnom dijalogu u funkciji pomirenja i dobrosusedstva. Pogotovo u kontekstu bliskog evropskog programa i zalaganja kako Josipovića tako i Tadića.

Ipak, potreban je oprez u procenama trenda odnosa, jer iskustvo govori da je dijalog na temama iz prošlosti zahtevan i složen. Međutim, teško je osporavati da je bolje biti partner u Briselu nego se parničiti u Hagu.

Dolazak Josipovića mogao bi da uvede nove elemente u regionalnu saradnju. Najave obračuna sa organizovanim kriminalom i korupcijom višestruko su potvrđene, nisu pitanje samo nacionalnog zakonodavstva i prostora. „Nova pravednost” može biti realizovana samo kroz jačanje regionalne saradnje. Bez toga ostaje dobar, ali nezavršen projekat. Nadalje, ekonomska kriza dovodi do sve glasnijih zalaganja privrednika za regionalno „spajanje i preuzimanje” kao način opstanka na globalnom tržištu.

Uklanjanje još uvek prisutnih administrativnih i političkih barijera je dobitna kombinacija za sve aktere. U obe teme interesi Srbije i Hrvatske su istovetni, pa se mogu očekivati podsticaji sa vrha. Konačno, gledajući na bilateralne odnose i regionalnu saradnju Srbije i Hrvatske kao dve strane iste spoljnopolitičke medalje, od ključnog značaja, ali najizazovnije, biće njihovo postavljanje prema aktuelnim procesima u Bosni i Hercegovini. Podrška evropskim integracijama, za obe države najvažnijeg suseda, bio bi solidan početak.

Autor je predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji