Глатка победа Иве Јосиповића, са вишеслојним изборним слоганом „Нова праведност”, заокружује безмало комплетну смену хрватског политичког врха. За само пола године на два главна загребачка брда– Пантовчак и Горњи град (прецизније, у Банске дворе)–дошли су нови станари. То заслужује осврт бар са три аспекта: значаја овог исхода за суседну Хрватску, за развој односа Београда и Загреба и, коначно, за регионалну сарадњу.

Јосиповић је био кандидат опозиционог СДП-а у првом и странака лево од центра у другом кругу, па су резултати јасан показатељ наклоности већине бирача. Ипак, то није заслуга само опозиције. Простор за победу је отворила сама владајућа коалиција низом (незавршених) корупцијских афера, сменама министара, несналажењем у време економске и финансијске криза која тресе Хрватску. Не последње, „мистичним” одласком Санадера са све присутнијом аромом корупције (ако је судити по писању хрватске штампе, али и бечке).

Без обзира на релативно уска председничка овлашћења легитимитет, који носи као једини (и најновији) директно изабран лидер, Јосиповићу отвара широк простор за акцију и утицај. Паралелно, његов избор појачава европски курс Загреба у критичној фази преговора о чланству у Европској унији. Ако ЕУ на било чему јача критеријуме и очекивања од кандидата из овог региона то је управо правосуђе, поготово корупција и организовани криминал. На тој теми се формално кохабитација Јосиповића као кандидата левице и актуелне владине коалиције претежно десног центра може претворити у неформалну коалицију. Јер, то је приоритет за Јосиповића и Косорову. Стога би се могло замислити да је хрватска премијерка у другом кругу избора на гласачком листићу заокружила управо Јосиповића.

До скоро је изгледало да би председнички избори за последицу могли имати и ванредне парламентарне, но чини се да претеже став о значају завршетка преговора о чланству у ЕУ, рашчишћавању афера и санирању привреде. То не значи да се политичко тло у Хрватској смирило. СДП ће се ослобађати пребега у губитнички камп Јосиповићевог противкандидата, а ХДЗ мора брзо да санира последице блиц покушаја Санадера да се врати у политику, што изискује промене у влади и Хрватском сабору. Резултат могу бити и нове странке. Не мирује ни правосуђе, па не би требало искључити додатна, чак и спектакуларна, открића у сфери корупције.

Избор Јосиповића отвара могућност да се обнови дијалог Србије и Хрватске на највишем нивоу. Подршка Срба из Хрватске избору Јосиповића не може остати без одјека. То, изгледа, прижељкују обе стране–спремне су да окрену нови лист како то и доликује лидерима нове генерације. То потврђују изјаве Јосиповића о „стратешком дијалогу” са Београдом и брза, широко и отворено постављена, честитка председника Србије Бориса Тадића. Сложен и обиман терет прошлости, у спектру од избеглица до судских тужби и противтужби за геноцид, на који је одлазећи председник потпуно непотребно, уз примесе патернализма, закачио неколико повећих тегова, не мора безусловно бити препрека отвореном, партнерском и продуктивном дијалогу у функцији помирења и добросуседства. Поготово у контексту блиског европског програма и залагања како Јосиповића тако и Тадића.

Ипак, потребан је опрез у проценама тренда односа, јер искуство говори да је дијалог на темама из прошлости захтеван и сложен. Међутим, тешко је оспоравати да је боље бити партнер у Бриселу него се парничити у Хагу.

Долазак Јосиповића могао би да уведе нове елементе у регионалну сарадњу. Најаве обрачуна са организованим криминалом и корупцијом вишеструко су потврђене, нису питање само националног законодавства и простора. „Нова праведност” може бити реализована само кроз јачање регионалне сарадње. Без тога остаје добар, али незавршен пројекат. Надаље, економска криза доводи до све гласнијих залагања привредника за регионално „спајање и преузимање” као начин опстанка на глобалном тржишту.

Уклањање још увек присутних административних и политичких баријера је добитна комбинација за све актере. У обе теме интереси Србије и Хрватске су истоветни, па се могу очекивати подстицаји са врха. Коначно, гледајући на билатералне односе и регионалну сарадњу Србије и Хрватске као две стране исте спољнополитичке медаље, од кључног значаја, али најизазовније, биће њихово постављање према актуелним процесима у Босни и Херцеговини. Подршка европским интеграцијама, за обе државе најважнијег суседа, био би солидан почетак.

Аутор је председник Форума за међународне односе Европског покрета у Србији