„Kažete da Janukovič nije cela Ukrajina. Pa gde je ona druga? Gde je opipljiv protest društva, gde su jasni stavovi opozicije? Gde su masovni protesti predstavnika medija? Nema ih!”

Ovo su reči jednog evropskog diplomate kojeg su citirala sva ukrajinska glasila. „Ne može Evropska unija da gradi demokratiju u Ukrajini, to su dužni da učine sami ukrajinski građani”, zaključio je gnevni diplomata.

Odnos Evropljana prema Ukrajini poprimio je sasvim neuobičajenu formu. U svojoj nameri da ovu zemlju „demokratizuju po svaku cenu”, zvaničnici EU otišli su tako daleko da su, prema pisanju lista „Ogledalo nedelje”, najavili spremnost da građanima bivše sovjetske republike masovno izdaju vize, po principu – što lošija situacija u zemlji, više dozvola za napuštanje zemlje. Slična taktika već se primenjuje u slučaju Belorusije.

Sedam godina nakon „narandžaste revolucije” (novembar 2004 – januar 2005), koja je probudila evropske nade Ukrajinaca, na putu u „zapadno društvo” kao da je sve više prepreka. Viktor Janukovič, zbog čijeg je izbora (sumnjivog) za šefa države tada i došlo do pobune, sada čvrsto drži vlast u rukama. Istovremeno, sudbina dvoje „narandžastih” lidera govori sama za sebe: Viktor Juščenko je skrajnut u senku ukrajinske političke scene, Julija Timošenko čami u zatvoru, dok se optužbe protiv nje, uglavnom u vezi sa finansijskim mahinacijama, svakodnevno gomilaju.

Sećajući se pomenutih događaja, bivši bokser a sadašnji političar Vitalij Kličko je napisao za londonski „Tajms”: „Tada smo pokazali da Ukrajinci imaju snage da se objedine oko slobode i demokratije, i da pobede. Dokazali smo da smo – Evropejci.”

U međuvremenu, na evropskom putu Ukrajina kao da je učinila korak nazad. Ne svojom željom i ne svojom krivicom. Ukupna situacija na Starom kontinentu se izmenila. Spremnost EU da u svoje članstvo primi bivšu sovjetsku republiku našla se pred neočekivanim preprekama. U situaciji u kojoj mnoge članice unije grcaju u dugovima, a pojedini „eksperti” zlurado predviđaju i potpuni raspad „zapadne porodice”, prijem države koja ima bezmalo 50 miliona stanovnika nesumnjivo bi imao efekat tektonskog udara. Za obe strane.

U tom smislu, uporno insistiranje pojedinih evropskih političara na puštanju iz pritvora Julije Timošenko, čak i bez obzira na optužbe koje su joj stavljene na teret, čini se kao skretanje pažnje sa osnovnog pitanja, a to je – buduće članstvo Ukrajine u EU.

Sa druge strane, Rusija, koju mnogo manje muče evropske brige, otvoreno iskazuje interes da Ukrajinu vrati pod sopstveni uticaj. Najjače oružje u tom smislu, mada ne i jedino, svakako su energenti. Upravo stoga, nastojanje Kijeva da obezbedi što povoljniju cenu gasa koji dobija iz bivše bratske sovjetske republike više je ulazak u političku igru nego u poslovni aranžman. Ali to, posredno, ukazuje i na nemoć EU da u takvoj igri pruži Ukrajincima pomoć i kvalitetno parira Moskvi.

Već izvesno vreme Brisel i Kijev rade na dokumentu nazvanom „Dogovor o asocijaciji i slobodnoj trgovini”, kojim bi odnosi dve strane trebalo da budu podignuti na mnogo viši nivo. Da li će taj dokument, u kojem se decidirano ne pominje strategija ulaska Ukrajine u EU, a o kojem je, kako se tvrdi, postignuta suštinska saglasnost, biti i usvojen znaće se na predstojećem samitu EU–Ukrajina 19. decembra. Naravno, pod uslovom da bude i održan, u šta neki, a među takvima je i šef države Janukovič, već sada sumnjaju.

Štedro deljenje evropskih viza, sa svim razlozima koji stoje iza takvog poteza, teško će naterati obične Ukrajince da se ponovo dižu na bunu. Politički naboj sa prelaza iz 2004. u 2005. uglavnom je istrošen. To je najbolje moglo da se vidi u utorak, prilikom obeležavanja godišnjice „narandžaste revolucije”. Na Trgu nezavisnosti u centru Kijeva više je bilo čuvara reda nego tadašnjih revolucionara.

U tom kontekstu i nezadovoljstvo pomenutog evropskog diplomate čini se sasvim razumljivim. Da li za njega postoje i opravdani razlozi, ocenu treba da daju sami Ukrajinci.

Slobodan Samardžija