„Кажете да Јанукович није цела Украјина. Па где је она друга? Где је опипљив протест друштва, где су јасни ставови опозиције? Где су масовни протести представника медија? Нема их!”

Ово су речи једног европског дипломате којег су цитирала сва украјинска гласила. „Не може Европска унија да гради демократију у Украјини, то су дужни да учине сами украјински грађани”, закључио је гневни дипломата.

Однос Европљана према Украјини попримио је сасвим неуобичајену форму. У својој намери да ову земљу „демократизују по сваку цену”, званичници ЕУ отишли су тако далеко да су, према писању листа „Огледало недеље”, најавили спремност да грађанима бивше совјетске републике масовно издају визе, по принципу – што лошија ситуација у земљи, више дозвола за напуштање земље. Слична тактика већ се примењује у случају Белорусије.

Седам година након „наранџасте револуције” (новембар 2004 – јануар 2005), која је пробудила европске наде Украјинаца, на путу у „западно друштво” као да је све више препрека. Виктор Јанукович, због чијег је избора (сумњивог) за шефа државе тада и дошло до побуне, сада чврсто држи власт у рукама. Истовремено, судбина двоје „наранџастих” лидера говори сама за себе: Виктор Јушченко је скрајнут у сенку украјинске политичке сцене, Јулија Тимошенко чами у затвору, док се оптужбе против ње, углавном у вези са финансијским махинацијама, свакодневно гомилају.

Сећајући се поменутих догађаја, бивши боксер а садашњи политичар Виталиј Кличко је написао за лондонски „Тајмс”: „Тада смо показали да Украјинци имају снаге да се обједине око слободе и демократије, и да победе. Доказали смо да смо – Европејци.”

У међувремену, на европском путу Украјина као да је учинила корак назад. Не својом жељом и не својом кривицом. Укупна ситуација на Старом континенту се изменила. Спремност ЕУ да у своје чланство прими бившу совјетску републику нашла се пред неочекиваним препрекама. У ситуацији у којој многе чланице уније грцају у дуговима, а поједини „експерти” злурадо предвиђају и потпуни распад „западне породице”, пријем државе која има безмало 50 милиона становника несумњиво би имао ефекат тектонског удара. За обе стране.

У том смислу, упорно инсистирање појединих европских политичара на пуштању из притвора Јулије Тимошенко, чак и без обзира на оптужбе које су јој стављене на терет, чини се као скретање пажње са основног питања, а то је – будуће чланство Украјине у ЕУ.

Са друге стране, Русија, коју много мање муче европске бриге, отворено исказује интерес да Украјину врати под сопствени утицај. Најјаче оружје у том смислу, мада не и једино, свакако су енергенти. Управо стога, настојање Кијева да обезбеди што повољнију цену гаса који добија из бивше братске совјетске републике више је улазак у политичку игру него у пословни аранжман. Али то, посредно, указује и на немоћ ЕУ да у таквој игри пружи Украјинцима помоћ и квалитетно парира Москви.

Већ извесно време Брисел и Кијев раде на документу названом „Договор о асоцијацији и слободној трговини”, којим би односи две стране требало да буду подигнути на много виши ниво. Да ли ће тај документ, у којем се децидирано не помиње стратегија уласка Украјине у ЕУ, а о којем је, како се тврди, постигнута суштинска сагласност, бити и усвојен знаће се на предстојећем самиту ЕУ–Украјина 19. децембра. Наравно, под условом да буде и одржан, у шта неки, а међу таквима је и шеф државе Јанукович, већ сада сумњају.

Штедро дељење европских виза, са свим разлозима који стоје иза таквог потеза, тешко ће натерати обичне Украјинце да се поново дижу на буну. Политички набој са прелаза из 2004. у 2005. углавном је истрошен. То је најбоље могло да се види у уторак, приликом обележавања годишњице „наранџасте револуције”. На Тргу независности у центру Кијева више је било чувара реда него тадашњих револуционара.

У том контексту и незадовољство поменутог европског дипломате чини се сасвим разумљивим. Да ли за њега постоје и оправдани разлози, оцену треба да дају сами Украјинци.

Слободан Самарџија