Мусавом дечаку који живи у предграђу Мумбаја климатске промене наизглед не значе ништа. Ни Бразилки, која гаји петоро деце у фавели на ободу Рио де Жанеира, није то на уму, већ стрепња да ће јој старији син можда настрадати у неком обрачуну локалних банди. Чак и рудар у провинцији Шанси на североистоку Кине слегнуће само раменима задовољан што ће на време добити надницу за мукотрпан рад упркос томе што ради и живи у једном од најзагађенијих подручја на планети које је уједно и средиште кинеске производње угља. Ма, и ужурбана домаћица из Тексаса ће усред божићне купохоличарске еуфорије само одмахнути руком и с препознатљивим јужњачким акцентом рећи да то научници претерују.

Међутим, без обзира на то да ли су размишљања о здравој животној околини потиснута егзистенцијалним проблемима или уживањем у богатом потрошачком друштву или пак простом небригом, негативан утицај климатских промена утиче на све. Штавише, можда највише утиче на оне који се нису још родили, а „уживаће” у последицама данас створеног загађења. Неминовно се намеће питање да ли ће нас унуци псовати што је свет проћердао прву деценију 21. века само на лепе речи и жеље а не и на конкретан договор о томе како да се заједнички сви боре против климатских промена.

„Будуће генерације ће жалити због година неактивности”, каже љутито Стив Сојер, први човек Глобалног савета за енергију ветра, бриселске асоцијације која окупља представнике „зелене” индустрије.

Фијаско Конференције Уједињених нација о климатским променама, одржане у Копенхагену, иако често бива називан и као „историјски неуспех”, чини се први пут у савременој историји је у јавности подигао свест о важности размишљања о клими и како све то утиче на обичног човека.

Ипак, баш тај „обичан човек” често није разумео шта то значи емисија гасова који изазивају ефекат стаклене баште, зашто је штетан угљен-диоксид, како се то сузбија пораст глобалне температуре, шта је „зелена” енергија, како настаје глобално загревање…

Да невоља буде већа, светску јавност је запљуснула и афера „климагејт” у вези са британским научницима који су наводно фингирали податке о томе да је човек крив за климатске промене. Док се произвођачима нафте и угља смешио брк јер се јавношћу ширила сумња да је човек уопште заслужан за глобално загревање, све мање се чуо резултат водећих научника за климу УН да ће се свет, уколико не буде било акције на смањењу испуштања штетних гасова, суочити са порастом температуре од 1,8 до четири степена Целзијусова.

Тричавих неколико степени и није много, рекли би лаици, али управо тих неколико подељака на Целзијусовој скали дели Санкт Петербург и Венецију од константне поплаве, а Барбадос, Фиџи, Соломонска острва и остале мале острвске државе на свету од потпуног нестанка. Наиме, тај „минорни” пораст глобалне температуре води ка знатном топљењу глечера на Гренланду и самим тим подизању нивоа мора и плављењу многих приобалних подручја широм планете.

Осим тога, тих неколико степени довешће и до олуја и поплава у континенталним деловима планете, изумирања бројних биљних и животињских врста, док ће свеукупна последица бити не само у вези са природом већ и те како у вези са људским родом. Све те климатске промене неминовно ће довести до избегличких колона, пораста броја бескућника, али и пораста потхрањености људи и деце, што су превасходно социјални проблеми. Проблеми који се тичу свих нас. Па и малог Индијца и забринуте Бразилке и рудара који излази из окна у срцу Кине и Тексашанке жељне нових крпица. Па, и житеља Беле Паланке који крпи крај са крајем.

Иако ће бројне невладине организације истаћи шта све и ови „обични људи” могу да учине да се смањи загађење, превасходна одговорност је ипак на политичким елитама. Оне су одговорне да се бар на тренутак истргну из загрљаја лобиста са џеповима препуним петродолара и планова за сјајне инвестиције, те да поразмисле да ли је крајње време да они буду на челу колоне која ће бринути о здрављу планете.

Према речима Јориса ден Бланкена, из „Гринписа”, ова деценија мора се сагледати као деценија у којој су се људи што се тиче климатских промена освестили и почели да формирају климатски покрет.

„Наредних неколико година, како свест буде расла а ефекти климатских промена нажалост буду све очигледнији, политичари неће имати другог извора до да се томе придруже”, каже Јорис ден Бланкен.

Шансу у Данској су пропустили. Следећа је у децембру у Мексику.

Ненад Радичевић