Системом елиминације долазимо до неколико критеријума који апроксимативно могу бити искоришћени за одређење деснице у Србији.

Први од њих који се хронолошки наметнуо јесте антикомунизам. Иако не треба заборавити да је четништво било покрет са доста левих и чак југословенских елемената, каснијом еволуцијом, а и заслугом комунистичке пропаганде, антикомунизам је изједначен са антилевичарством, па је постало изразито десничарски покрет посвећен одбрани југословенства. Овај систем вредности, који су делиле и љотићевске групе у дијаспори, био је забрањен у земљи све до 1989, а онда је с установљењем политичког плурализма у њу нагрнуо. Прву презентацију на сцени имао је са ревизионистичком историјом Веселина Ђуретића, а затим с крагујевачким магазином „Погледи”. Симболи, фолклор и културни продукти (књиге, сувенири, касете) постепено су се успињали током чувених „антибирократских” митинга 1988-1989, али су од власти у Србији били само толерисани, а никад прихваћени. У Републици Српској Крајини и Републици Српској четништво је постало официјелна идеологија, као симбол српске антикомунистичке традиције. У Србији антикомунизам и антилевичарство остали су значајна демаркациона линија чак и на опозиционој сцени, па се и данашња политичка сцена профилише према том критеријуму. Стога се овај критеријум може легитимно користити као одлика деснице.

У вези с овим је и други значајан критеријум, а то је питање: на коју српску традицију се неко од актера позива? Раније смо рекли да је национализам равномерно био расподељен и на леви и на десни спектар. Но, владајућа левица баштинила је традицију партизанског покрета, комунистичких функционера (Ранковић), док је опозициона левица кокетирала с принципима ’68. Десница је пак своје утемељење тражила у преткомунистичкој Србији, у тзв. грађанској традицији (самосталној Србији или српским партијама Југославије), или пак у антикомунистичкој дијаспори (као Шешељева позивања на Лазу Костића). Десница је често склона и да митологизује преткомунистички период како би га учинила што привлачнијим у односу на титоистичко доба. Честа су позивања на имена Слободана Јовановића, Николаја Велимировића, Милана Грола, Борислава Пекића, а на крајњој десници на име Димитрија Љотића.

Трећи значајни критеријум јесте питање цркве и религије. Све десне организације изразито држе до ових институција као битног дела свог идентитета у смислу јасног истицања српске националне православне традиције и некомунистичког порекла. Наравно, постоје велике разлике у односу према садашњој цркви и месту које поједини од актера ове сцене намењују цркви у друштву. Али их од левице свакако одваја изразито позитиван став који према цркви имају. И на левици се из прагматичних разлога повремено, али веома нерадо кокетира са црквом (на пример у време Милошевићевог успона или у време појачане Ђинђићеве борбе за власт после 5. октобра); међутим, религија никада није део њихове суштине или програма.

Затим следи однос према образовању и култури. Демаркациона линија гради се око следећег питања: да ли систем вредности који се намеће преко ових подручја треба да буде изразито позитивно усмерен према сопственој традицији, или пак изразито критички с елементима ниподаштавања и наглашавања потребе модернизације по сваку цену? Ово питање све више добија на значају у споровима око реформе образовања и културне политике у земљи. Десница брани традиционалне вредности и бори се за такав систем образовања који би утемељио вредности афирмисане у српској историји и на њима полако, еволутивно градио даље. Тиме се потпуно приближава западној десници. Видећемо ускоро да, што се више буде смиривала политичка ситуација, то ће више на јавну агенду долазити питања која данас доминирају на Западу као што су питања хомосексуализма, абортуса, еутаназије...

Последњи критеријум за који, нажалост, није било превише места током протекле деценије јесте подручје које доминира у развијеним земљама а то су питања из области економске, пореске и социјалне политике, као што су питања приватизације, реструктурације привреде, здравствене и образовне политике. Десницу је ипак током свих ових година одликовало, ма колико апстрактно, али консеквентно залагање за снажну тржишну привреду. Ово бар у начелу повезује десне партије, а веома је распрострањено и на екстремно десној сцени.

-----------------------------------------------------------

Ћосић није десничар

За онај део елите и аналитичара који сматрају да је национализам сам по себи највећи проблем и нешто потпуно неприхватљиво, то је остао кључни критеријум поделе који и дан-данас доминира: десничари су сви они који су истовремено и националисти, заговорници ратне политике, велике Србије и помоћи прекодринским Србима. Међутим, овај критеријум је нерелевантан зато што би тиме у десничаре требало ставити поменутог Ћосића, академика Љубу Тадића или Михаила Марковића, људе који су целог живота искрено и консеквентно посвећени левим и радикално левим идејама. Марковић је и дан-данас заговорник неке врсте националкомунизма. Сам Ћосић, који је направио велики искорак ка некој врсти пропагирања националног јединства, уважавања цркве и традиције, ипак је остао суштински привржен већини идеја због којих је својевремено отишао у партизане. Коначно, тешко је наћи критеријум према коме бисмо СПС могли да сместимо у десничарску странку, иако је нарочито током прве половине деведесетих била изразито националистичка.

Миша Ђурковић

(Преузето из: „Нова српска политичка мисао”, „Десна Србија, трагање, парадокси, могућности – десница у Србији 1990 – 1993”)