Када су крајем осамдесетих година прошлог века навијачи Црвене звезде из дотадашње омиљене политичке песме „Црвена звезда, то је српски тим/Слободан Милошевић поноси се њим” избацили председника Србије, а убацили вођу опозиције („Црвена звезда, то је српски тим/Вук, Вук Драшковић поноси се њим”), био је то знак за узбуну у руководству клуба и надлежним државним службама.

На северну трибину послат је Жељко Ражнатовић звани Аркан да „избаци политику” са стадиона – договорено је да се навија само за Звезду, Србију и Београд – а истовремено су се до тада раздвојене навијачке групе као Ултрас, Зулу вориорс и Ред стар арми ујединиле у „Делије”.

„Север” је нешто касније постао и мали регрутни центар за Арканове „добровољачке” походе по Хрватској и Босни, али иако су многе вође Звездиних навијача (као Небојша Ђорђевић, звани Шуца, „пензионисани пуковник” убијен у Земуну у октобру 1996) почетком деведесетих завршиле у Ражнатовићевим „тигровима”, на „северу” је поново никла група која је била опозиционо оријентисана – углавном ка десним странкама као што је Српски покрет обнове.

За то време, навијачи Партизана – тих година клуб је био у сенци Звездиних успеха – нервирали су опозиционо настројени „север” пригодном политичком песмом о тадашњој владајућој коалицији: „ЈУЛ, ЈУЛ, СПС, Нова демократија/Звездо црвена, то је ваша партија”.

Прилику да се истакну „звездаши” су добили у демонстрацијама против крађе гласова на локалним изборима 1996, када је омиљени слоган постала навијачка песма са „севера” – „Ајмо, ајде, сви у напад”. До „пуне афирмације” стигли су, међутим, тек пред изборе 2000. године, када је још једна њихова песма постала заштитни знак протеста против Милошевића, а опозиција се борила за наклоност највеће навијачке групе у земљи. У лето те године, чак се и из ложа Маракане орило „Спаси Србију и убиј се, Слободане”, а лидери ДОС-а утркивали су се за место на трибинама, па је на стадион дошао чак и Зоран Ђинђић, који до тада није био виђан на фудбалским утакмицама.

Иако су „досовци” у данима пред 5. октобар 2000. и одмах потом истицали заслуге „делија” у борби против Милошевићевог режима, непосредно после промене власти дошло је до великог сукоба навијача са полицијом на Маракани, чиме се показало да ће већи део „севера” опет бити против власти, и да ће и даље бити настројен ка националистичкој десници. У међувремену, неки од вођа навијача, као Јован Шурбатовић који је испред ДХСС-а Владана Батића био и секретар за спорт у Београду, ушли су у владајуће структуре.

На другој страни, навијачи Партизана су пре неколико година због серије лоших резултата почели дабојкотују утакмице, а њихов највећи протест до сада није био усмерен на власт, већ на руководство клуба. У мају прошле године бојкот је окончан, па су „гробари” поново дошли на „југ”, али проблем испољавања младалачке агресије није решен ни на „црно-белој” ни на „црвено-белој” страни.

Осим „гробара” и „делија” постоји још неколико навијачких група које су и више националистички, па и расистички оријентисане. То су пре свега навијачи београдског Рада, познати по фашистичким слоганима, али и симпатизери чачанског Борца који су вређали афричке фудбалере и навлачили беле кукуљице као расисти из „Кју клукс клана”.

У последње две године највећи излив мржње зарадио је ипак бивши министар полиције Драган Јочић, који је почео жестоко да се обрачунава са агресивним навијачима, па су му они упућивали разне погрдне поруке и на стадионима и ван њих, чак му и отворено претећи.

-----------------------------------------

Политичке песме са „севера”

Мржња према Слоби
Не може да престане,
доста је комунизма,
Одлази Слободане!

* * *

Од СПС-а у земљи Србији
Цео свет мисли да нема бројнијих
Цео свет греши, постоји јачи,
А то смо ми, Звездини навијачи
Волимо те Звездо ко најјачу дрогу
Или као Лесковац Милошевић Слобу
Ал’ зато мрзимо глупог Партизана
Скоро као Београд друга Слободана

* * *

Министар је нови дошао,
заставе нам је забранио,
нека та п.....ина,
сада добро зна,
на крају биће наша победа!
( О Драгану Јочићу)