Meni

Највећа српска победа

Фронт који за савезнике није био битан

На Версајској мировној конференцији Србији њене жртве нису признате на значајан начин. Савезници су на прво место гурали Белгију коју су Немци прегазили у року од десет дана још у јесен 1914. године, када је у том суровом нападу страдало око 150 храбрих Белгијанаца

Повратак с бојишта трећепозиваца седмога пука са својим старешинама (Фото из збирке НБС – преузето из дигиталне колекције Народне библиотеке Србије)

До стварања Солунског фронта у јесен 1915. године дошло је после катастрофалног пораза енглеске морнарице на Дарданелима и трупа код Галипоља и потоњег брзоплетог напора сила Антанте да Централним силама не допусте ничим неометану везу са Турском и Блиским истоком. То да је овај фронт наводно отворен са намером да се помогне Србима, који су тада у тешком одступањупод борбом већ били у ропцу на граници своје земље са Албанијом, било је више пропагандни него војни маневар, јерје око Солуна 30. новембра 1915. године било само 150.000 енглеско-француских трупа, што је било недовољнода се за спас Србије било шта озбиљно предузме. На конференцији савезничких генералштабова од 5. до 7. децембра те године у Шантијиу, Французи су признали да су велики савезнициодговорни за пораз Србије до којег је дошло због њихове „неодлучности и задоцњења у извршавању потребних мера”.

После мученичког тромесечног повлачења српске војске преко Албаније, саботираног на сваком кораку од стране Италије, која није желела да Србија у послератним поделама добије било шта на Јадрану, савезници су једино одлучили да се француско-енглески експедициони корпус око Солуна стави у стање одбране. Против целе идеје даљег одржавања тог фронта су највише били Енглези. Онису крајем априла 1916. послали Французима меморандум свог Ратног комитета усвојеног од владе у коме је речено да они на Солунски фронт гледају као „искључиво француску иницијативу коју су одобрили само из пријатељске солидарности” и да би најрадијеповукли одатле свој контингент трупа.

Према томе, јасно је да су савезничке намере на балканском ратишту од краја новембра 1915. до средине марта 1916. биле испуњене колебањима и неслогом и да савезницима до спасавања свог највернијег савезника Србије није било много стало.

Са опоравком око српских војника на Крфу, у пролеће 1916. године Французи су већ почели да планирајуњихову даљу употребу. Иако и тада нису придавали велики значај операцијама на Балкану, на конференцији савезничких шефова влада и генералштабова у Паризу 27. и 28. марта 1916. они су уз руску помоћ издејствовали решење да савезници остану на Балкану, наоружају српску војску и пребаце је у Солун, доделивши јој, после прилично великих погађања око команде, каосамосталној армији њен део фронта у духу захтева српске Врховне команде и регента Александра. Тако је после дугог колебања одржан Солунски фронт.

 Неискоришћени војни успеси

У јуну 1916. године реорганизована српска војска од три армије са по две пешадијске дивизије, коњичке дивизије и неколико помоћних јединица са укупном снагом од 151.920 бораца почела је да запоседа свој део фронта у зони западно од Вардара, подкомандом новог начелника штаба Врховне команде, генерала Петра Бојовића. Савезници су планирали ограничену офанзивну акцију у долини Вардара за 20. август 1916. али су их Бугари и Немци у томе предухитрили својом превентивном офанзивом три дана раније. Надирући против српског Добровољачког одреда и Дунавске дивизије који се нису били довољно развили, будући да су још били без артиљерије, непријатељ је на правцу Битољ–Лерин–Островско језеро за пет дана напредовао око 40 километара, али је тамо заустављен. Српска војска је 12. септембра прешла у противофанзиву. У тим борбама које су трајале до децембра 1916. она је непријатеља потукла у биткама код Горничева, на совичким положајима, на Кајмакчалану, у луку Црне реке и на Селечкој планини, ослободивши у тим акцијама Битољ, први град на својој предратној територији. По признању бугарскогштаба у Македонији, непријатељ је тада био пред катастрофом, ализбог млитаве активности савезничких дивизија и промашаја француског главнокомандујућег генерала Сараја да потпомогне српско напредовање, овизначајни бојни успеси нису искоришћени до краја. У тим борбама српска војска је нанела непријатељу губитке од око 68.000 људи, али је и из њених редова избачено око 28.000 бораца. Ти губици и недовољнаагилност савезничких трупа су довели до тога да се постепено прешло на рововски рат, каои на западном фронту, безмного промена у борбеним линијама, штоје трајало око две године.

Због великих губитака у битољској офанзиви српска Врховна команда је крајем 1916. године поново реорганизовала своје трупе, тако што их је прегруписала у две армије.

У првој половини 1917. године долази до фебруарске револуције у Русији, ступања Сједињених Америчких Држава у рат на страни Антанте и свргавања пронемачке владе у Грчкој. Подстакнута тим променама српска влада у мају 1917. године преговара са представницима Југословенског одбора на Крфу и сходно са прокламованим ратним циљевима Србије из Нишке декларације српске владе 1914. године, изгласаваКрфску декларацију у којој потврђује народно јединство Срба, Хрвата и Словенаца и њихову жељу да се створи заједничка држава организована као уставна монархија. Од савезничких влада декларацију је поздравила једино буржоаско-демократска Русија. Остале савезничке владе су ћутале, јеру то време Британија још није желела да сасвим растури Аустро-Угарску због стрепњи да ће то ојачати руске аспирације на Балкану. Катастрофални пораз Италијана код Кобарида у октобру те године и излазак Русије из рата због Октобарске револуције поново наводи западне савезнике да ослабе подршку идеји јачања Солунског фронта. Британци су опет хтели да га се реше премештајући две своје дивизије на Блиски исток, алије фронт француским инсистирањем ипак остао, безнаде за неке веће офанзивне акције. Сведо пролећа 1918. године трупе су на том фронту углавном остале пасивне.

У јуну 1918. године за начелника штаба српске Врховне команде је постављен војвода Живојин Мишић, после оставке генерала Бојовића због неслагања са углавном пасивним главнокомандујућим савезничким командантом генералом Гијомом. После краћег времена у Солун је дошао и нови главни савезнички командант генерал Франше д’Епере, који је схватио српске предлоге после посете осматрачници српске Врховне команде на месту Јелак и обећао да ће их проследити савезничком врховном команданту маршалу Фошу.

 Прва велика победа

После огромних колебања и дебата у савезничким западним штабовима, Француска влада је најзад одобрила генералу д’Епереу да почне планирањесолунске офанзиве, пошто је немачка „офанзива за мир” на Западном фронту тог лета сломљена. Припреме за пробој Солунскогфронта су трајале два и по месеца. Тешко притиснути на Западном фронту, Немци тада нису више имали слободних снага да помогну Бугарској, којој је тако изненада пало у део да скоро сама брани и своја дотадашња освајања и позиције својих савезника на Балкану. Обесрпске армије су 14. септембра 1918. у осам часова отпочеле артиљеријску припрему на свом делу фронта према Добром пољу и Ветернику. Разорно дејство те ватре је било веома успешно, те су трупе првог нападног ешелона Друге српске армије 15. септембракренуле на јуриш.

Избијањем српских армија на Вардар и освајање Дренске планине 21. и 22. септембра завршава се стратешки пробој Солунског фронта одсецајући немачку 11. армију од бугарске 1. и 2. армије празним просторомшироким 50 а дубоким 40 километара. Кроз ту брешу, српска војска наставља да напредуједуж леве обале Вардара и даље према Штипу, Велесу и Скопљу. Тиме је ратни крах Бугарске био потпун. Њенглавни штаб 25. септембра шаље парламентарце у Солун да траже примирје а 28. септембра ту стиже и владина званична делегација да дан касније потпише протокол о примирју које је у ствари било безусловна капитулација Бугарске пред силама Антанте.

Пробојем Солунског фронта цела бугарска војна сила од преко 700.000 бораца је за две недеље избачена из табора Централних сила. Та претежно српска операцијаје била прва велика победа снага Антанте у завршници Првог светског рата и главни фактор за одлуку немачких ратних команданата да је рат изгубљен. Чимје немачкој Врховној команди то јављено, маршали Лудендорф и Хинденбург су 29. септембра тражили да се њихова влада обрати савезницима са понудом примирја, пошто је „слом бугарског фронта пореметио све њихове диспозиције”. Исто тако, истражна комисија Рајхстага је касније закључила да је „рат био изгубљен у војном смислу кад је слом Бугарске, за којим је дошао слом Аустро-Угарске… потпуно изменио ситуацијунемачке војске на бојном пољу. Од тог времена био је очевидно узалудан сваки покушај да се добије мир чисто војничкимпутем”.

И поред великих но краткотрајних славопојки српској верности и пожртвовању, не може се рећи да су савезнициСрбије на Версајској мировној конференцији на било какав значајан начин признали Србији њене жртве. За све време преговораони су гурали на прво место Белгију, коју су и поред најаве неутралности Немци прегазили у року од десет дана још у јесен 1914. године, када је у том суровом нападу страдало само око 150 храбрих Белгијанаца. И у томе је неки наук о двојним стандардима, који и ми данас, у овим новим вуненим временимана Балкану, не треба да заборавимо.

Никола Моравчевић
Аутор је књижевник из Чикага

-----------------------------------------------------------

Иван Милошевић, редов Моравске дивизије: „У рат смо пошли одмах и прошли кроз велике и страшне муке, страдања и изгибенија. Ја сам се из велике војне вратио 1919, с пролећа, и то су били најтежи дани у мом животу. Све изгорело, родно село Прњавор велико згариште. На спаљеном огњишту нашао сам само брата од стрица Михајила. Жена ми умрла од глади, а ћерка од 16 година на материном гробу пресвисла од туге, глади, изнемоглости... Кућа, шљивик ограда, све сравњено са земљом и затрто.”

-----------------------------------------------------------

Божа Токовић, редов пешадијског пука из села Губавац: „Са страхом приђем нашој кући. Све спаљено и уништено. Гушим се у сузама. Овде је некад била сељачка кућа, амбари, штале, шљивици и сада – пустош. У церовом гају, више куће стоји мала кровињара, травом, лишћем и папрати покривена. Из колибе се појавише жена и девојчица, голе и босе у ритама. Дуго ме гледају ал’ ме не препознају у француској униформи и са шлемом на глави. Тек у неко доба жена гурну девојчицу испред себе и кликну – ето ти дошао отац Божо.”

-----------------------------------------------------------

Илија Бркљач, добровољац из Лике: „Нисам био једини кога је мучило осећање да служи непријатељу. Било нас је много и сви смо кришом тражили тренутак да се предамо. Прилика за то указала нам се крајем октобра 1916. на румунском ратишту. Моја чета се брзо повукла, а Сава Станисављевић, Никола Продановић и ја, Илија Бркљач, Личанин из Врпоља, одлучимо да се предамо. Тако смо се најзад ослободили осећања да смо поданици Фрање Јосифа. Добровољци су били из разних крајева: највише из Босне, Лике, Војводине, Хрватске. Срећан сам што сам сав тај пут прешао да бих се укључио на Солунски форнт.”                                       

објављено: 14.09.2008

Последњи коментари

Goggo Korac | 15/09/2008 19:27

Hvala, redakciji lista "Politika", na istinskom trudu da ovaj deo naseg identiteta ne izbledi i ne padne u zaborav...

Твртко  | 16/09/2008 11:38

Дража михајловић је био мудар човек, али међу Србима увек има оних младих духом и смислом (пуни хормона) који би да ратују за рачун великих сила. Такви обично и победе, (народ плати велику цену њихове победе) па онда пишу историју у којој мудре, разложне, прибране и родољубиве прогласе издајницима. Тако је то.

flautista toronto | 18/09/2008 03:04

Nenad , 14/09/2008, 05:15
Ne verujem im ("saveznicima") ni kada darove donose. Djeneral Draza Mihajlovic.
======================================================

Postovani "Nenade", kud te srece da je ovo istina!
Pa za koga se nas nesrecni Draza borio ako nije bas za te "saveznike"? A ovamo malo-malo pa cujem o pokojnom Cica Drazi da je bio Vozd III srpskog ustanka.
Tuzno, smijesno i zalosno!
Zasto ga mi sad na silu guramo da bude Srbin i samo Srbin, kada je on, pokoj mu dusi, svim srcem i dusom bio Jugosloven!?
To sto su u 90% slucajeva borci JKVuO bili Srbi, a onaj ostatak je pripadao ostalim "bratskim jugoslovenskim narodima", to je jos jedan dokaz da na Ravnoj Gori nije bilo ni slova "S" od Srpstva.
Kako moze da se za Cica Drazinu vojsku kaze da je to bila srpska vojska, kad je i sam Kralj, kojem su se i zivotima zakleli bio Jugosloven... jugoslovenski Kralj?
Oprostite sto sam se udaljio od teme i od mucenicke i herojske zrtve i borbe SRPSKE VOJSKE u I sv. ratu, ali morao sam, jer je taj "Solunski Front" bio temelj i baza svih nasih kasnijih muka, propasti i beznadja, a koji traju i dan danasnji, nesmanjenom zestinom.
Nije valjda da jos ima Srbina koji nije procitao "Knjigu o Milutinu", a kamoli jos sto zesce?

Nego: da li smo svjesni sa koliko postovanja, pijeteta, ljubavi, dostojanstva i sveg ostalog sto ide sa navedenim, mi odajemo postu svim tim mucenickim generacijama? Ili smo u stanju da i to pretvorimo u "luk i vodu", kao sto pretvaramo sve prethodne i kasnije zrtve?
Posmatram kakvo postovanje od svojih sunarodnika imaju sve osvajacke voske, pa i ova kanadska!? Sa kakvom paznjom se svake godine pominju svi oni koji su pali za interes britanske krune.
A dje su nase, srpske krune?
Ima li i jedne a da samu sebe nije srozala u blato, u sto racunam i Karadjordjevice, i Petrovice i Obrenovice?
A ovamo ocekujemo da nas ovi silnici sto reaguju jedino na zestoku pljusku... da nas barem pogledaju kao ljudska bica.
I da se sjete SRP

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније