Тешким, ситним корацима улазила је у зграду Гинеколошко-акушерске клинике „Народни фронт”. На вратимаје застала, као да се премишља да ли да уопште направи тај корак више, гледајући успут радосне очеве који су испред болнице славили рођење својих наследника. Са цвећем и бомбоњерама у рукама, чланови породице су у корпама износили новорођенчад. А она је одлучила да не роди... Страх и неизвесност. Болна гримаса на лицу и покоја суза у оку због гриже савести. Разговарала је о томе са дечком. Он сматра да још није време да постану мама и тата... И она се са тим сложила...

Уследио је још један гинеколошкипрегледичекање да је прозову у малу операциону салу Дневне болнице где се, каонатраци, смењују жене које имају сличан проблем, попут њеног.Док чекају обучене у испране болесничке хаљине, једна другој поверавају разлоге доласка на овакву интервенцију. Она ћути, мисли да је боље да не каже да је њен дечко натерао на овај корак, јер неколико жена мора да прекине трудноћу, не својом вољом, већ због угинулог плода, неквалитетне трудноће или других здравствених разлога.Она је, ипак, само једна од њих. У том тренутку готово све се солидаришу једна са другом, а неумољива статистика говори да свакога дана просечно 13 жена у овој кући одлучује да не донесе на свет зачету бебу.

– Први абортус ми је био најстрашнији. Дрхтале су ми руке и ноге, нисам могла да се смирим. А имала сам већ двоје деце и морала сам да прекинем трудноћу, јер не бих могла и треће да издржавам. Ово ми је трећи абортус и већ знам шта ме очекује – објашњава тридесеттрогодишња домаћица.

У неколико просторија, са по три кревета, где се жене опорављају после интервенције, онако буновне објашњавају разлоге свог поступка. Неке плачу без прекида, друге не желе ни реч да проговоре осим да им је тешко, а неке сматрају да је тако морало да буде, обећавајући себи да ће следећег пута када остану у другом стању сигурно родити бебу.Поједине сматрају да је то нормалан потез у цивилизованом свету и не виде разлог паници.

– Имам троје деце и родила бих и ово четврто, али сам пила лекове не знајући да сам трудна, па су ми лекари саветовали да је боље да не родим. Много ми је тешко због тога – каже високообразована менаџерка из Београда, склањајући поглед пун суза.

Неке од њих мужеви чекају испред клинике, нервозно гасећи једну цигарету за другом, док су оне које немају велико поверење у мушки род подршку добиле од мајки, сестара или другарица. Оне их стрпљиво чекају у ходнику, а неке шапатом изражавају наду да ће се, можда, баш њихова ћерка, рођака или пријатељица предомислити и да ће одлучити да задржи бебу. Међутим, искуства лекара говоре да се то не догађа баш тако често...

Медицинско особље сваку жену припреми за интервенцију која је чека. Добија локалну или тоталну анестезију, по жељи, а онда следи десетоминутни поступакспецијалним апаратом којим се чисти плод... Онда јеизвозе на колицима у неку од суседних соба,гдебораве највишедва сата. А после тога следи повратак кући... И смиривање савести.

Др Спасо Анђелић, начелник Дневне болнице ГАК „Народни фронт”, наглашава да је 2003. године у овој установи урађен 3.851 прекид трудноће, а прошле године 3.390, што представља благи пад од 16,3 одсто. Он истиче да је, према „Батутовим” подацима, пре две године у Србији урађено 26.645 абортуса и да то у односу на период од пре пет година представља такође пад броја ових интервенција од 23 одсто. Он сматра да треба анкетирати анонимно и лекаре у приватним ординацијама на тему колико су прекида трудноће обавили, јер је истина да не пријављују сви тачан број интервенција, али да делује нелогично да у нашој земљи има 200.000 абортуса годишње.

Наш саговорник истиче да овај поступак у ГАК „Народни фронт” кошта 5.000 динара, а да у неким приватним клиникама ова интервенција стаје између 15.000 и 25.000 динара.

– На прекид трудноће се најчешће одлучују жене од 30 до 34 године (25,2 одсто), затим онеод 25 до 29 година (23,5 одсто), а 12,9 одсто пацијенткиња има више од 40 година. Годишње се код нас на абортус одлучи 100 девојака од 16 до 19 година, као и десетак оних које имају мање од 16 година. Половини ових жена (44,4 одсто) то је био први абортус, четвртина је имала већ један, док је два или више обавило 15,4 одсто пацијенткиња. Има случајева да нека и по 20 пута то уради, али су то ретке ситуације и реч је углавном о необразованим женама – објаснио је др Анђелић.

Статистика ове болнице говори да 25 одсто жена које су прекинуле трудноћу нема децу, да је двоје малишана родило 41,5 одсто њих, а једнодете 18 одсто пацијенткиња. Интересантан је податак да је чак 80 одсто жена које су се породиле у овој клиници изјавило да никад није абортирало, док је 14 одсто њих истакло да је то једном урадило.

– Теже је радити интервенцију код младих које нису рађале, јер може да дође до непосредних компликација. Најопаснија је повреда зида материце или унутрашњих органа. Ране компликације могу да буду крварење, заостало ткиво, разне инфекције, а касне немогућност да остану у другом стању и психичке последице. Неке жене ураде и по неколико интервенција и после роде бебу, што зависи и од организма особе и од тога како је урађан прекид – сматра др Анђелић, који је код нас још 1997. године почео да примењује и специјалну методу за прекиде трудноће под контролом ултразвука.

У ГАК „Народни фронт” све жене које долазе на абортус попуњавају анонимне упитнике, чији ће резултати бити искоришћени у циљу смањивања броја намерних прекида трудноће и заштите здравља припадница лепшег пола које се излажу ризицима које ова интервенција носи са собом. Већина жена у овим анкетама признаје да не користи контрацепцију (неке то чине понекад), као и да су у договору са партнером дошле да ураде абортус. Оно што је запањујуће јесте то да многе од њих сматрају да не могу да имају неке последице после овог поступка, а на питање како се осећају заокружиле су одговоре „жао ми је”, „морам – немам избора” или „плашим се”.