Историја уставности Србије није написана, мада би она по својој драматичности вероватно стала уз бок најузбудљивијих штива, оних која подижу адреналин као и екстремни спортови или страшћу вођене акције навијачких група.
Дубоко избраздана, ова историја је истовремено неодвојива од историје уставности Југославије, државе која је мењала називе као што се манекенке зачас преобуку на модним пистама (Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца; Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца; Краљевина Југославија; Демократска Федеративна Југославија; Федеративна Народна Република Југославија; Социјалистичка Федеративна Република Југославија; Савезна Република Југославија; државна заједница Србија и Црна Гора).

Револуционарни рез 1945. године је омогућио да социјалистичка Југославија има три, а република Србија четири устава. До разбијања и распада велике Југославије (1992) одвијала се стална уставна промена.

Неприкосновени градитељ социјалистичког уставног система био је Едвард Кардељ. Не може се рећи да његове, често магловите, визије, противречне идеје и компликоване теорије, нису носиле у себи демократски набој, али је проблем у томе што су вукле за собом коминтерновски реп, преливен сосом провинцијалне ускогрудости и сепаратизма, а кад треба и национализма "малог народа".

Зато је "кардељизам", преточен у уставне норме, на једној страни значио дозирано ширење и снажење демократских установа, заштите људских и грађанских права, а, на другој страни, све компликованију процедуру, рестриктивна и недемократска решења, блокаду уставног система и разарање државне заједнице изнутра, укључујући и Србију.

Постсоцијалистичка, транзициона, крња СР Југославија није била претерано оптерећена Кардељевим идејама, мада им је доста тога и дуговала.

Свој референдумски, тзв. жабљачки устав СРЈ добија 27. априла 1992. године, док је Србија свој највиши закон (тзв. Милошевићев устав) донела, такође референдумом, две године раније (септембра 1990). "Жабљачки устав" је важио до усвајања Уставне повеље државне заједнице СЦГ (4. март 2003), а повеља до развенчања Црне Горе од Србије у мају ове године.

Темељи републиканског и федеративног уређења социјалистичке Југославије постављени су током Другог светског рата одлукама другог заседања АВНОЈ-а (29. новембра 1943). Потом је треће заседање АВНОЈ-а (10. август 1945) прогласило себе за Привремену народну скупштину ДФ Југославије, а Декларацијом Уставотворне скупштине (29. новембра 1945) ДФЈ ће бити проглашена за републику (ФНР Југославија). Укинута је монархија, а "Петар II Карађорђевић с целом династијом Карађорђевића" лишен је свих права.

Свој први устав ФНРЈ добија 31. јануара 1946. године. Рађен у епигонском стилу, под знатним совјетским утицајем, Устав је искључивао било какав облик плурализма. Доношење савезног редовно је било праћено усвајањем републичких устава. Тако је и НР Србија први социјалистички устав добила 17. јануара 1947. године.

Револуционарна власт у ФНРЈ, а КПЈ као носилац и гарант власти, за само неколико година су од затегнутих односа са западом стигли до тачке раскида са Москвом 1948. године (Информбиро, Голи оток).

Унутрашња и спољна динамика је учинила да КПЈ већ 1949. покрене иницијативу за снажење улоге радника и за децентрализацију државне управе, па је радничко самоуправљање озакоњено 27. јуна 1950. године. Тиме је отворен процес ДДД (децентрализација, дебирократизација, демократизација). Паралелно је и КПЈ дефинисала 1952. своју нову улогу и променила име у Савез комуниста Југославије.

Све је то водило доношењу Општег закона о народним одборима (1952), као и Уставног закона (јануар 1953) којим су друштвена својина и самоуправљање дефинисани као "основа друштвеног и политичког уређења земље". Републички Уставни закон је усвојила и Народна скупштина НР Србије (5. фебруара 1953).

После драматичног партијског лома (случај Ђилас), руководство је (1955) постулирало комуну као основу друштвеног самоуправљања. После усвајања новог Програма СКЈ (1958), промене у државној, друштвеној и политичкој структури учиниле су да крајем 1960. буде образована Комисија за уставна питања. Захуктали погон за уставне промене наставио је да ради као високопродуктивна  индустрија.

После годину и по дана (7. априла 1963) усвојен је нови Устав ("повеља самоуправљања"). У њему су синтетисане дотадашње промене, што је изражено и у новом називу државе (СФР Југославија). Само два дана касније донет је и Устав СР Србије.

Међутим, већ следеће године, са Осмог конгреса СКЈ стигла је већ 1964. нека врста шокирајуће поруке: отворено је, са самог врха пирамиде власти, национално питање у Југославији, дотадашња недодирљива, табу-тема.

Борба против унитаризма, централизма и отуђених центара моћи (Брионски пленум, 1966) истовремено је снажила полицентрични етатизам и сепаратизам, водила федерализацији СКЈ и промени карактера југословенске федерације, односно Републике Србије, као једине сложене федералне јединице.

У то време, већ дезинтегрисани СКЈ изгубио је својства монолитног организма. После тешких социјалних и политичких ломова (студентске демонстрације 1968, "цестна афера" у Словенији и "масовни покрет" у Хрватској 1971, "анархолиберализам" у Србији 1972), суочен са жестоким критикама у амандманској фази промене Устава, Кардељ и другови су формулисали идеју о реформи федерације "на начелима удруженог рада".

После дуготрајних прегањања и "брионских дискусија", нови савезни Устав је усвојен 21. фебруара 1974. године, после чега је уследило и усвајање Устава СР Србије.

Показало се да уместо "удруженог рада" и новоуспостављеног делегатског система, одлучујући значај има дефинисање социјалистичке републике као "државе засноване на суверености", а социјалистичких покрајина као "друштвено-политичких заједница", у којима "грађани, народи и народности остварују своја суверена права".

Националне мањине су преименоване у народности, покрајине су постале конститутивни део федерације, суверенитет СР Србије коначно је разбијен. Савезна држава је, уместо да се отвори за демократизацију и модернизацију, дефинитивно потопљена у политички и идеолошки раствор рефедуализације и сепаратизма.

Последње системске партитуре, Кардељ је одсвирао 1977. године у својој студији "Правци развоја политичког система социјалистичког самоуправљања".

Сада смо ту где јесмо, пред референдумом о новом Уставу Републике Србије, с Косовом и Метохијом у његовој преамбули.

---------------------------------------------------------------------

О етатизму и скупој држави

У дебати о Уставу из 1945, на опасност од етатизације и централизације, као и на скупу државу, нарочито је указивао опозициони првак др Драгољуб Јовановић. На те критике Едвард Кардељ је одговарао у овом стилу:

"Тврдња господина Јовановића да је овај наш апарат скупљи и већи него што је био стари југословенски апарат и да је федерација скупља од старе централистичке Југославије, неправилна је. Тај апарат данас је стварно скупљи и стварно унеколико већи него што је био у старој Југославији и то не по свим линијама, него по неким линијама", јер је "већи и скупљи као што је скупља и наша индустрија и читава правна делатност.

---------------------------------------------------------------------

Страдање професора

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих уследило је усвајање низа уставних амандмана (I-VI, 18. априла 1967; VII-XIX , 26. децембра 1968; XX-XLII, јун 1971).

Због учешћа у јавној расправи о амандманима из 1971. године осуђено је неколико професора са Београдског универзитета.

Професор Правног факултета у Београду др Михаило Ђурић осуђен је на казну строгог затвора у трајању од две године због кривичног дела "непријатељске пропаганде". Седам наставника факултета, потписника молбе за помиловање професора Ђурића, одстрањено је 1973. из наставе с овог факултета (Андрија Гамс, Ружица Гузина, Стеван Врачар, Бранислава Јојић, Александар Стојановић, Данило Баста и Војислав Коштуница).

О правнотеоријској ваљаности и политичкој носивости амандманских решења можда најбоље говори сажето одређење професора Андрије Гамса, наиме његов суд да је "концепција амандмана: историјски промашај – научна збрка".

---------------------------------------------

Војводина и Косово и Метохија у уставима

У Уставу из 1945, чланом 2, дефинисано је да "Народна Република Србија има у свом саставу Аутономну покрајину Војводину и Аутономну Косовско-Метохијску област".

Уставним амандманом VII из децембра 1968. у члан 2, став 1. Устава СФРЈ из 1963. године, унета је одредба да СФРЈ, уз остале републике, чини и "Социјалистичка Република Србија са Социјалистичком Аутономном Покрајином Војводином и Социјалистичком Аутономном Покрајином Косовом".

Амандман XVIII (1969) у целини је био посвећен аутономним покрајинама које су се "удружиле" у СР Србију, а "у оквиру" СФР Југославије. При томе се права и дужности покрајина утврђују "покрајинским уставним законом у складу са начелима Устава Југославије и са републичким уставом". Покрајине су добиле врховни суд и друге правосудне органе, националне мањине су преименоване у народности.

После мартовских демонстрација на Косову и Метохији у марту 1981. године, без преминулих Тита и Кардеља, управљачи су изгурали усвајање осам амандмана на Устав СФРЈ. Грудву разарања закотрљану с врха брега то није зауставило, али је већ тешко грогирана партијска и управљачка елита СФРЈ, ипак прихватила неопходност дубљих уставних реформи. Усвојен је 1988. низ амандмана (IX – XXXVII), али је њима само потврђено да власт не разуме тектонске силнице историје, ни у земљи ни у свету.

Потпомогнути и "догађањем народа", изгласани су (март 1989) амандмани на Устав Србије из 1974. године. Србија је повратила своју државну сувереност у границама републичке надлежности.

Отворен је пут за доношење "Милошевићевог устава", али су уследила отцепљења Словеније и Хрватске, покренут је ланац ратова за југословенско наслеђе.