Šta je to,zapravo,dosije službe bezbednosti, kako nastaje, kako se stvara, šta se sve u njemu nalazi i,na kraju krajeva,gde se čuva ili kako nestaje,to jest kako se i zašto uništava, pitanja su koja oduvek zaokupljaju pažnju i najšire ali i stručne javnosti. A rešenje ove enigme, ako je to uopšte enigma, vrlo je jednostavno.

Dakle,dosije neke službe bezbednosti nastaje tako što nadležnioperativni radnik napiše predlog za zavođenje POO ili OO,odnosnoprethodne operativne obrade ili operativne obrade, za lice za koje postoje indicije, informacije ili početna operativna saznanja da se bavi obaveštajnim radom u korist neke obaveštajne službe, da su njegove aktivnosti bezbednosno interesantne ili da ima nerazjašnjene kontakte s bezbednosno interesantnim licima, organizacijama i institucijama.

Nakon toga ovaj predlog,ako su s njim saglasni,potpisuju i šef odseka, načelnik odeljenja i ostali „linijski” rukovodioci i prosleđuju ga načelniku službe koji donosi konačnu odluku. Ako je odluka pozitivna,slede predlozi za primenu operativno-tehničkih mera koje u zavisnosti od toga koja je mera u pitanju odobravaju načelnik službe, Vrhovni odnosno danas Kasacioni sud i istražni sudija.

A kada se pribave sve neophodne odluke započinje operativni rad i u dosije se unose izveštaji o rezultatima primenjenih mera. Najčešće su u pitanju izveštaji o tajnoj kontroli telefonskih razgovora, a danas i svih drugih vidova komunikacije – faksa, mejla, četa, SMS-a, MMS-a i slično, koji u nekim predmetima čine i 90 odsto njegovog sadržaja, odnosno izveštaji o primeni PS – prislušnog sredstva ukoliko je operativac bio sposoban da ugradi prislušne uređaje u stan i poslovne prostorije objekta obrade ili da ovu meru primeni adhok na nekom drugom mestu.

Osim toga,tu su i izveštaji o tajnom praćenju koje se ne primenjuje svakodnevno,kao,recimo,kontrola telefonskih razgovora,nego kada za to postoje posebni razlozi. Niko ili gotovo niko se ne prati neprekidno nedeljama ili mesecima. Pošto se sve policije sveta i sve obaveštajne i bezbednosne službe trude da imaju i „žive izvore”, odnosnodoušnike koji će ih obaveštavati o aktivnostima njima interesantnih lica,u dosijeu se mogu naći i izveštaji saradnika odnosno operativnih veza pod uslovom da ih je operativac nasledio od svog prethodnika ili ih sam stvorio! Svemu tome treba dodati i SBOIR,odnosno službene beleške o informativnom razgovoru koji se obavljaju s licima koja mogu da daju informacije o licu koje se obrađuje a nisu u trajnom i organizovanom kontaktu sa službom kao i operativne provere, odnosno bezbednosne biografije, lica koja se pojavljuju kao bliski prijatelji i saradnici predmeta obrade.

I to je to! Dakle,čak i u idealnim uslovima, primenom svih raspoloživih mera i radnji, operativac,to jest služba,objektivno gledano može da ostvari parcijalni uvid u jedan deo vašeg života i vaših bezbednosno interesantnih aktivnosti. Zato u dosijeu ne može, odnosno ne sme,biti ničega drugog osim onoga što ste vi radili i govorili.

I,šta biva na kraju?Pa kada istekne vreme koje vam je na raspolaganju da rasvetlite sumnjive i nerazjašnjene kontakte i aktivnosti određenog lica,i potvrdite ili opovrgnete svoja početna operativna saznanja, a to je obično godina dana, najčešće morate da napišete predlog za ukidanje POO odnosno OO.

Zbog stručne ali i najšire javnosti treba istaći da se ogromna većina svih obrada završava konstatacijom da se primenom navedenih mera i radnji službe nije došlo do saznanja koja bi potvrdila a još manje dokazala početene indicije dok se samo jedan mali deo obrada završava krivičnim progonom ili angažovanjem za saradnju s našom službom lica koje je dotle bilo pod njenim tretmanom. Nakon toga spisi predmeta se,u zavisnosti od operativne procene,odlažu u Analitički fond ili uništavaju. Obe odluke su potpuno legitimne!

Na kraju nešto i o famoznom dosijeu saradnika. Jednostavno rečeno,dosije saradnika ne postoji! Odnosno postoji nešto poput priručnog dosije saradnika koji se nalazi kod operativca koji je s njim u kontaktu,ali je on poput vilinog konjica jer postoji samo dok saradnja s njim traje. Kada se saradnja iz bilo kog razloga okonča i on se uništava, saradnik briše iz evidencije a njegovi izveštaji, naravno ne pod imenom i prezimenom već pseudonimom, ostaju u jednom ili više dosijea u zavisnosti od toga na šta su se odnosile informacije koje su se u njima nalazile.

Dok Skupština Srbije ne odluči koje će dosijeeotvoriti, na koji način i pod kojim uslovima,želim da podsetim na neke,po meni,važne činjenice. Dosijei Službe državne bezbednosti Srbije već su otvoreni pre devet godina dok dosijei vojnih i ostalih službi nisu otvoreni nikad. Dosijei SDB Srbije su otvoreni i uprkos neviđenoj medijskoj halabuci nisu izazvali gotovo nikakvu pažnju javnosti jer je jedva 300-400 građana došlo da ih pročita. Zato sam ubeđen da će i ovoga puta biti isto ili što bi rekao Šekspir „Mnogo buke ni oko čega”.

*Autor je bivši načelnik Državne bezbednosti (sadašnja Bezbednosnoinformativna agencija)