Срце нашег човека је више него рањиво. Обољења срца и крвних судова, по свим статистикама, водећи су узрок умирања у Србији.

Од броја свих умрлих код нас чак у 56,84 одсто случајева узрок су биле срчане болести. Иако мислимо да већином умиремо од рака, или се згражавамо колико људи гине у саобраћајним и другим несрећама, најчешћа дијагноза нашег времена су инфаркт, излив крви у мозак, срчано попуштање.

Шта то убија наше срце?

Наш чувени немар према здрављу и бежање од белих мантила док не догори до ноката?

Број попушених цигарета по којима смо са Турцима дуго држали врх европске лествице, да бисмо се последњих година ипак мало поправили и домогли средине?

Чувена српска кујна, масна, сласна, зачињена, које се не одричемо ни по цену здравља?

Можда је пресуђујући фактор ризика за све већи број кардиоваскуларних обољења код нас то што смо престали да се крећемо, пешачимо, трчимо... Од некадашњих ђака пешака сви смо стигли до каквог-таквог половног аутомобила без којег не идемо више ни у куповину, а камоли на посао, или, не дај Боже, у шетњу. Никада нисмо били нација ни планинара, ни пасионираних шетача или пливача. Тенис ни голф нама никада нису били у традицији, а са пикањем лопте огромна већина престане по изласку из адолесцентних дана.

Лекари понављају да на стање нашег срца веома утичу године тешког живота, стресне и набијене јаким емоцијама. Тај фактор ризика, међутим, најтеже је измерити. Нема "стресометра", за разлику од лабораторијских анализа које ће да прате убиствени ниво холестерола доспелог у крв после славских и празничних прасића и кајмака. Спирометријом ћемо измерити шта нам је остало од функције плућа после милиона попушених цигарета, на тесту оптерећења и ерго траци дознаће лекари какво нам је стање срца када мало потрчимо... Али, ко ће измерити какав су траг на срцу оставиле санкције, несташице и беспарице, састављање краја са крајем, како је срце реаговало на разочарења и пропале наде лоших влада и режима, како подноси транзиционе муке.

Земљотрес у Лос Анђелесу, јануарског јутра 1994. године, Американцима је био повод да у прецизним студијама израчунају ефекте стреса, страха и панике који су трајали један дан, а после се све смиривало. Земљотрес није био катастрофалан, али је био довољан окидач за стрес који jе доведен у везу са драстичним скоком стопе смртности од кардиоваскуларних болести у области Лос Анђелеса са просечних 15,6 на 100.000 становника, на 51 тих дана. Већина је имала неку историју коронарне болести или фактор ризика попут повишеног крвног притиска, у суштини ништа озбиљно, али за већину оних који су умрли било је пресудно да су били – на смрт уплашени. Овако су бар амерички новинари на обичан језик превели медицински закључак из престижног и угледног медицинског часописа "The New England Journal of Medicine" који је поводом ове студије закључио да "стрес може да убрза појаву срчаних криза код особа које имају предиспозиције за обољења срца".

Често чујемо да је некоме "препукло" срце од туге? Понекад, истина, и од радости. Још памтимо случај нашег суграђанина који је, пошто је сазнао да му се родило дете, умро од инфаркта купујући колица. Али, ипак су свежија сећања на оне људе којима срце није издржало када су у транзицији изненада остали без посла.

У народној медицини одавно је познато да изненадни страх или лоше вести могу да буду фатални, а таквих вести је код нас у протеклим годинама било много више него оних лепих. Болести срца односиле су и оне који нису дочекали пејсмejкере или операције на срцу. Још прошлог априла на операцију срца чекало је 9.500 људи. Сада је тај број мањи, уместо две године људи чекају на уградњу стента или на неку другу операцију срца око шест месеци, а листа чекања за пејсмејкере је укинута. Лекари поручују да је дебљина болест, пушење је најзад забрањено у затвореним просторима и на јавним местима, има и лекова на рецепт...

Још да нам у земљи постане досадно, стабилно и мирно, баш у ритму који највише прија срцу, јер само тај пут води у здравље.