Има већих, лепших, богатијих градова, али се увек радо враћам у Пазар и хтела бих да тако остане! Гостољубивост, љубазност, пословни морал, толеранција чине да се у том граду гост осећа као код куће. Увек сам се плашила да политичари или политика не поремете тај склад. Никада у Пазару нисам стрепела што имам београдску регистрацију, што говорим екавски, то ником није сметало... Или ја такве нисам срела. Онда су се десиле вехабије, концерт "Балканике" је отказан, инструменти разбијени... а ја сам опет отишла у Пазар, и опет срела дивне људе: "Хоћеш да те возимо у Сопоћане, Српкиња си, бре, срамота да не идеш". Кад год одем у Пазар, Муслимани ме одвезу у Сопоћане, небројено пута.

Познајем такав Пазар, а овај други где се људи убијају на бирачким местима не желим ни да упознам. Мада желим да упозорим! Убиство у Пазару само је одраз свега што се у овој земљи годинама дешава: убиства, увреде, претње, уцене, условљавања, а све у име политике. Деле нас на чланове, присталице и остале.

Руждија Дуровић убијен на локалним изборима.

Син пуцао у оца на референдуму у  Црној Гори.

Туча чланова  ДС-а са члановима ДСС-а.

СПО против радикала.

Г17 забрањује радикале... И тако у недоглед.

О афери Бодрум, лажима, лоповлуцима, корупцији илузорно је говорити... Ниједна афера нема епилог. Шта беше са Колесаром, Јањушевићем, генералом Перишићем, Драгићем?

Шта очекујемо од обичних људи?  Кад могу они, могу и ја. Морал се доказује личним примером, а код нас странке нису политичке асоцијације истомишљеника, код нас су странке азил за неморал и бешчашће. Ради шта хоћеш – странка је иза тебе.

Код нас се министри, амбасадори, директори не именују по стручности, квалитету, моралу, него по томе колико којој странци припада. А оно што је добро за странку не значи да је добро за државу. Зато смо овде где јесмо.

У земљама дуге политичке традиције нормално је да људи мењају странке, одлазе у ону која нуди више и боље... Народу, не члановима! Код нас су странке групе људи "заклетих на верност", код нас су странке секте! Постало је нормално упрети прстом у неког и казати: "Убиј га, није члан"!

Познајем многе часне људе који су убијени: морално, професионално, уметнички.

Пазар, дакле, није изузетак, мада је био најтрагичнији. Руждије више нема, не може да поправи ништа, али ми можемо. Мислимо својом главом, а да бисмо мислили – нека глава остане на раменима... Усправно!

Политички тон и политичко понашање диктирају вође странака. Како се понашају они, понаша се и чланство. И Алах и Бог кажу исто: не убиј, не кради, не лажи!...

Молим ове друге богове, вође, да и себи и људима врате самопоштовање, да их не хушкају једне на друге.

Глумица