Хемичар др Василије Мановић из Београда је, пре четири године, добио понуду канадског Савета за природне науке и инжењеринг да се усавршава у лабораторијама “Канмета”, угледног научног центра за енергетске технологије у главном граду Канаде, Отави. Након постдокторског усавршавања, од 2008. је наставио рад на пројекту за који је 2007. добио награду канадског Министарства за природне ресурсе. Током научно-истраживачке каријере др Мановић се највећим делом бавио питањима заштите животне средине, пре свега утицајем термоенергетских постројења која користе фосилна горива на животну средину. Испитивао је процесе који се одигравају током сагоревања фосилних горива, пре свега угља, а који утичу на емисију сумпордиоксида. У новије време учествује у развоју нових технологија са смањеном емисијом угљендиоксида.

Мановић истиче да термоелектране које користе фосилна горива представљају најзначајнији извор угљен-диоксида, гаса који у највећој мери доприноси штетним климатским променама. Једна од могућности за смањење ефекта стаклене баште је одстрањивање угљен-диоксида из производа сагоревања и његово складиштење у подземне формације. На тај начин из подземних формација се експлоатише угљеник у облику горива као што су угаљ и нафта а враћа се „истрошен” у облику течног угљен-диоксида, који тако ускладиштен није штетан или је неупоредиво мање штетан него у атмосфери. У целом поступку технолошки најзахтевније је издвајање угљен-диоксида и његово концентровање, да би био погодан за превођење у течно стање, транспорт и складиштење. За сада не постоји технологија која би омогућила економски прихватљиво издвајање угљен-диоксида, због чега се у свету интензивно ради на решавању тог проблема. Један од најперспективнијих метода заснива се на коришћењу материјала (сорбената) базираних на кречу. Они се добијају од врло јефтине сировине кречњака, а осим пречишћавања отпадних гасова од угљен-диоксида истовремено омогућавају и одстрањивање сумпор - диоксида. На развоју те технологије у Канади интензивно радим више од три године, каже он.

Осврнувши се на стање животне средине у Србији Мановић истиче да је оно далеко од доброг. Свима је познато да на саобраћајницама Србије има и много старих аутомобила који, уз лош квалитет горива, погоршавају квалитет ваздуха.

Сушење шума је директна последица емисије сумпордиоксида, било да се ради о термоелектранама, металуршким или нафтно–хемијским комплексима

– Решење, или боље рећи ублажавање таквих проблема, могуће је модернизацијом или заменом постојећих технолошких процеса, употребом новијих аутомобила. Сем тога и наш однос према животној средини треба да се промени. То се може постићи, пре свега, развијањем свести о потреби заштите природне средине. Овде, у Отави је могуће видети да неко на јавном месту, на пример, у градском превозу, узме неки отпадак који он није бацио и однесе га до корпе за смеће. Такође, овде се поред путева не може видети разбацано смеће, чему доприносе и оштре казнене одредбе. Мислим да би и већину несавесних возача или путника у Србији прошла жеља да током вожње избацују отпатке кроз прозор када би, као овде у Канади, на знаку поред пута видели да је казна за такво понашање 500 долара – каже Мановић.

Он на крају закључује да у Србији има незагађене природе, као што су, рецимо, Стара планина и кањон Увца. Али, на жалост, према тим природним богатствима које смо наследили од претходних генерација, се не односимо како би требало Према природним добрима треба да се односимо као према непроцењивим драгоценостима, које једноставно не смемо да дозволимо да олако изгубимо као што, на жалост, чинимо.