Okružen slikama i objektima na izložbi „Carry on” (u prevodu „Idemo dalje”), koja traje do kraja meseca u beogradskoj Galeriji 212, umetnik Aleksandar Cvetković u razgovoru za „Politiku”, sa puno žara, priča o tome koliko je uživao u ovom periodu slikajući baš ta dela koja upravo gledamo. Reč je o radovima koji predstavljaju ponovno izvođenje slika („re-enekting”) iz ciklusa „Njujorške impresije”, naslikanih pre tri decenije, koje se sada nalaze u muzejima širom sveta. A do tog nekadašnjeg ciklusa dovela je jedna nagrada koju je Cvetković, nekadašnji student Nedeljka Gvozdenovića, svojevremeno osvojio na Drugom bijenalu jugoslovenske likovne umetnosti u Njujorku 1980. U tom kontekstu dobio je brojne ponude iz inostranstva i sledećih nekoliko godina živeo na relaciji Beograd – Njujork i tragao za sopstvenim slikarskim izrazom. Potom su usledile sve domaće najznačajnije nagrade na Oktobarskom salonu, na Memorijalu „Nadežda Petrović” u Čačku, „Politikina” nagrada. O ovoj izložbi, koja će posle Beograda gostovati u Aranđelovcu na Smotri „Mermer i zvuci”, Aleksandar Cvetković kaže:

– Slike koje vidite su ponovno izvođenje dela iz ciklusa „Njujorške impresije” i naravno da nisu iste kao one, nisu replike, to je i nemoguće uraditi osim fotoaparatom. Iz celog opusa koji sam stvorio najjača je upravo serija „Njujorške impresije” iz osamdesetih, kada sam se oslobodio slikarstva oštre ivice i hiperrealizma, napravio radikalni rez i posvetio se boji, pigmentaciji i koloru, velikom formatu.

Da li postoji još neki ciklus kome biste se vratili na isti način?

Lepo je vraćati se u mladost, pozitivno je povremeno preispitati sebe na jedan drugi način, posle velikih izložbi i serija slika. Kad je neki roman dobar, uvek ga valja više puta pročitati i često čitati ono što je suština, tako je i sa slikama. Ako bih opet pravio neki „re-enekting”, možda bih radio svoje „Konkvistadore”. To su slike s kraja osamdesetih, devedesetih. Sećam se te energije dok sam ih stvarao i posle toliko godina, iskustva, tog taloga iskustva, osećam se danas kao sedimentna stena… Zato uvek u tim novim, starim slikama dodam ovo novo, sadašnje vreme, tako da su to možda i bogatiji radovi.

Da li biste voleli da Vaše slike koje su sad u inostranim muzejima vidite ponovo na jednom mestu?

Imam jaku želju za tim, samo kad bih pronašao adekvatan prostor da ih pokažem, ali tu već dolazimo do ozbiljnijih stvari, jer bi to zapravo bila retrospektiva kada bih izložio sve stare i nove radove, da se vidi moj kompletan opus. Ipak, mislim da je još uvek rano za to... Ima vremena.

Kako doživljavate današnju likovnu scenu?

Mi smo mala sredina, sa mnogo dešavanja, vidite koliko akademija imamo u našoj maloj Srbiji. Vreme postmoderne je donelo slobodu, osvajanje raznih likovnih prostora. Tako da još uvek imamo mlade konceptualne umetnike, slikare koji se bave klasičnim štafelajskim slikarstvom, vajare koji rade u materijalu. Naša likovna scena je bogata, što je za pohvalu, i nikada nije bilo žešće nego sada. Izgleda da su teške godine bile inspirativne . Kažu nema dobre poezije sa punim stomakom.

Osvojili ste najznačajnije domaće nagrade, da li su stizale u pravo vreme?

Nagrade koje sam dobio stigle su u pravo vreme i bile su stimulativne. Nagrada u Njujorku osamdesetih mi je izuzetno značila, bilo je tamo ljudi koji su hteli da rade sa našim umetnicima, osim toga tamo je sve biznis. Posle nje sam dobio razne angažmane, produžio boravak u Njujorku, imao sam dobre poslove i bilo je i novca. U njujorškoj fazi je buktao hiperrealizam, a ja sam kao mlad čovek želeo da upoznam sve moguće tehnike slikarstva, radio sam sa er braševima, slike velikog formata, potpuno realno, realnije od realnog… – hiperrealizam. Obilazeći galerije i muzeje upoznao sam mnogo američkih umetnika i video sam da je hiperrealizam slepa ulica i okrenuo sam se drugim stvarima. Tako sam počeo ponovo da radim ono što sam i na Akademiji slikao, kada sam bio izraziti kolorista.

Šta je danas posle toliko iskustva izazov za Vas i šta Vas pokreće?

Izazov mi je da posle ove napravim novu izložbu sa drugačijom poetikom, svi oni koji poznaju moj opus znaju da je svaka moja izložba bila drugačija. A pokrene me kad neko od slikara, mojih kolega, napravi nešto dobro. Pri tom ne gledam na to ko je meni sličan, nego cenim zanat, jer, ko ne poznaje zanat ne može da bude dobar umetnik. Ratko Lalić je majstor svog zanata, Vladimir Dunjić takođe, a Mrđan Bajić je neprikosnoven.

Biljana Lijeskić