Јустејн Гордер, норвешки писац чија се дела продају у милионским примерцима широм света, од данас је дводневни гост Београда о чијој историји зна можда и више од неких Београђана! У телефонском разговору, ексклузивно вођеном за наш лист, Јустејн Гордер је показао и завидно знање о Србији, сматрајући је, као и Београд, важним делом Европе. Свој велики успех сматра срећом јер, каже, кад прича причу, жели да она допре до што више читалаца, да са њима подели искуство. „Причати, и иначе, значи делити искуство, и мислим да сам у томе врло, врло привилегован.”

Пишете и за одрасле и за децу. Када одредите животно доба коме се обраћа Ваша нова књига, шта мењате у свом односу према Вашем читаоцу: језик, начин приповедања, структуру текста?

Када добијем први импулс да пишем, када почнем да размишљам о нечему и схватим да ће од тога постати прича нисам одмах сасвим начисто да ли ће ме тај импулс одвести књизи за децу, за тинејџере или за одрасле. Све зависи како се прича развија, а често мислим да добра прича која је намењена деци може бити и добра прича за одрасле. Јер у свим одраслима живи мали дечак или девојчица. То, међутим, не могу да кажем за књиге које сам наменио одраслима. Јер, добра књига за одрасле није, можда, добра за дете пошто у детету не живи одрасла особа. Ипак...

Једном сам у Музеју савремене уметности, на изложби Марка Шагала, посматрала оца и ћеркицу од приближно пет година: за разлику од оца и нас одраслих, девојчица је одмах погодила шта се налази на платну! Је ли у томе тајна и Ваших књига: перспектива детета, једноставност, искреност, универзалност...

Потпуно схватам на шта мислите. Можда је разлог у самом Марку Шагалу, који јесте био помало детињаст и никада није заборавио да на свет гледа онако како на њега гледају деца. Обично говоримо за уметнике као што је Шагал да је наивац, али ја ово Ваше питање схватам као комплимент јер мислим да Шагал, заиста, али заиста, говори универзалним језиком. А то је привлачно деци исто онако као и одраслима. Мислим да је ово и врло, врло добар пример: Марк Шагал комуницира изван генерацијских граница.

Врло често ме питају: због чега мислите да су Ваше књиге постале толико популарне и чита их цели свет? Одговарам: не знам, али ме то веома радује… Мислим, ипак, да је разлог томе то што пишем из универзалне перспективе. И о универзалним темама: о постојању, о овом свету у којем живимо, о чињеници да је живот кратак. То је све универзално људско искуство. Зато и мислим да је универзалност много важна.

Да ли је такав Ваш искрени, универзални доживљај света био и један од разлога због којих сте се одлучили да напишете текст у којем сте критиковали политику израелске државе, захтевајући да престане да ратује за територију?

Када сам критиковао Израел, то није било током овог рата већ оног који се десио у августу 2006. Мој апел био је само заснован на солидарности са оном страном која је заиста слаба, са Палестинцима који шездесет година живе у избегличким камповима. Наравно да сам оштар противник тероризма; мислим да је глупо и зло то што Хамас баца бомбе и испаљује ракете. И наравно да мислим да Израел има право да брани своје грађане, али често је то преко мере. Веома сам тужан и врло, врло љут када видим како деца и цивили гину. А знате, када човек почне да критикује Израел људи крену да га називају антисемитом. А то је и реторика коју, чини ми се, Израел користи често.

У ствари, Ви се залажете за преговарање и заједнички језик баш као и израелски славни писци Амос Оз и Давид Гросман?

Тако је, и када сте већ њих споменули, хоћу да кажем да је начин на који палестински и израелски писци покушавају да успоставе контакте веома, веома важан. Ја много знам о иницијативи у којој и верске вође, Јевреја, муслимана, хришћана, искрено покушавају да се приближе кроз дијалог. Познајем и неке од тих људи али, знате, када се деси рат као што је био овај последњи, нажалост, дијалог престаје. Неки људи кажу да треба бојкотовати Израел, ставити ембарго на културну и савку другу сарадњу са Израелом. Ја се са тим уопште не слажем. Мислим да је дијалог веома важан и да на њему треба истрајавати.

Цитирали сте Алберта Швајцера: „Човекољубље значи никада не жртвовати људско биће због неког циља.”

Да, јер мислим да је сваки људски живот вредан. И још нешто: мислим да су сви људи једнако вредни и да је живот једног Палестинца подједнако вредан као и живот једног Јеврејина. И то важи за све људе.

Да ли још сањате о дијалогу међу људима?

Наравно, и верујем да понекада морате да разговарате и са непријатељем. То је много важније него да разговарате са својим најбољим пријатељем. Увек верујем у дијалог. Нисам политичар, али верујем да Барак Обама у САД јесте човек који је малкице склонији дијалогу него што је био Буш. Важно је разговарати, можда треба да се разговара са талибанима.

Али, људи не само да нису навикли на разговор, него нису спремни ни да саслушају другог...

Ја живим у врло мирној земљи, никад нисам био у Србији ни у Београду, али верујем да сте ви у бившој Југославији прошли кроз такво искуство и спознали да је важно разговарати. Последњи аргумент који треба да буде употребљен јесте аргумент насиља.

Верујете у Барака Обаму?

Гајим мале наде у њега. Мислим да се он веома разликује од Џорџа Буша и да се и његова администрација веома разликује од Бушове.

А верујете ли у глобализацију, како гледате на њу?

Глобализација у себи носи различита значења. Једно је културолошка глобализација – и она има добре и лоше аспекте. Један је да све више и више људи говори енглески, а мислим да је то добро јер нам треба један светски језик. Десило се, ето, да је то енглески. С друге стране, ако, рецимо, западна поп музика треба да истисне локалну музичку традицију, е, онда је то лоше. Имати само један стандард није добро. Треба имати много различитих цветова, много другачијих типова култура, много другачијих филмова, а не само холивудске филмове, чак и ако су врло добри. Што се, пак, политичке глобализације тиче и ту су неки њени аспекти врло добри. Потребни су нам светски закони, светско поштовање људских прва, конвенције на многим пољима, политичка сарадња као што је она у Уједињеним нацијама врло је важна. Али, забринут сам за онај део глобализације који се односи на трговину богатих земаља са оним које су сиромашне и које се, да би учествовале у трговини, уместо производње разноврсних добара опредељују само за оно што је потребно богатим земљама – нафту, или кафу, на пример. Историја нам говори да су богати колонизовали сиромашне земље и помало се бојим да се, у име такозване глобализације, са тим може наставити.

Када споменусте историју, шта Вам она говори? Да ли је заиста учитељица живота?

Шта ми историја говори? Мислим да видим да у Европи полако јачају покрети за веће слободе, хуманост, више толеранције, више поштовања. И то је добро. Осим у Југославији, у Европи дуго није било рата. Процесе ка миру и већој слободи видимо и у Азији и Африци, видели смо их и у Јужној Америци где је пре само двадесет година било бруталних диктатура, али се јесте узнапредовало, поправило. Себе убеђујем да говорим да сам оптимиста, јер бити песимиста је фини начин да кажете да сте лењи. Људи који не воле да раде обично причају да су песимисти. ОК, онда им дајмо да раде.

У роману „Мистерија пасијанса” написали сте како је страшно тужно да су људи створени тако да се навикну на нешто тако изузетно као што је живот. Све смо ређе свесни да је живот само док трепнеш и да је сваки дан поклон?

Морам да вам кажем нешто. Иза књиге „Мистерија пасијанса” и иза свих мојих других књига лежи искуство које сам доживео када ми је било једанаест или дванаест година. Једног сам се јутра изненада пробудио и кроз главу ми је прошло да сам део мистерије. Живот заиста, заиста јесте енигматичан и налик је бајци и загонетки. Истовремено сам схватио, први пут, да је живот веома, веома кратак. И то је било искуство које сам пожелео да поделим са другима па сам га испричао и мојим родитељима и људима које сам знао. „Зар не мислите да је чудно, и несхватљиво како свет уопште постоји?”, а они су ми сви одговарали, не, не мислимо тако. „Па, зар ви мислите да је постојање света нешто сасвим нормално?” „Ох, па да, нормално, јесте”, одговарали би, или би рекли: „Не треба да лупаш главу тиме, јер ћеш полудети.” Тако сам одлучио, у мојој једанаестој-дванаестој, да свет и живот никада не узимам здраво за готово. Да никада од постојања и од живота нећу да створим навику. А мислим да смо често толико заузети и да заборављамо због чега постојимо, и то само на кратко. А постојати је тако чудесно!

Често се шалим и објашњавам да сам постао тако славан у свету јер је једина порука коју имам та да свет постоји! Али то и јесте моја главна порука.

Да ли, ипак, оптирате за рационално објашњење и живота и догађаја око нас? Тако, бар, произлази из Ваше последње књиге „Замак у Пиринејима”, због које сте и у Београду?

Ја много читам дела из природних наука, астрофизику, астрономију, биологију, и у њима, баш као и у филозофији, књижевности, религији, налазим инспирацију. „Замак у Пиринејима” је врло посебна књига. Је ли да је мало необична?

Она отвара питања о темама о којима не само ја него и многи воле да размишљају: о случају и судбини, о оностраном, прекогницији...

Питали сте ме, ипак, да ли оптирам за рационално?

Тако изгледа.

У једном јесте у праву: када сам почео да пишем ову књигу, желео сам да супротставим два начина доживљаја живота: рационални и више духовни. Што сам више радио на томе, схватао сам да јунакињи која верује у спиритуалистичко морам да дам добре аргументе. Дајући јој их, морао сам и себе у њих више да уверим тако да верујем да сам се сада, у односу на тренутак када сам почео да пишем књигу, у духовном много више приближио великим тајнама. Ипак, у праву сте да сам више за рационално. А, опет, баш јуче сам разговарао са једним врло славним неурологом који ми је признао: „Ми не знамо ништа! Потпуна мистерија! Не само да не разумемо свет, него га нећемо никада разумети.” И то каже неуролог!  

Анђелка Цвијић

----------------------------------------------

Гост „Геопоетике”

Јустејн Гордер у Београд долази као гост свог ексклузивног издавача „Геопоетике”, која је управо објавила његов најновији роман „Замак у Пиринејима” (у преводу Љубише Рајића). Гордер ће сутра, 20.  маја, од 17.30 до 18.30 потписивати своје књиге у књижари „Академија” (Кнез-Михаилова 35). Истог дана, у 19.00 „Замак у Пиринејима” биће представљен у Павиљону „Цвијета Зузорић” (Мали Калемегдан 1). У издању „Геопоетике” објављене су и Гордерове књиге:  „Софијин свет”,  „Маја”,  „Vita brevis”,  „Девојка с поморанџама”,  „Мистерија пасијанса” и  „Кћи директора циркуса”.  Готово свака је распродата или поновљено издање.