Мани Готовац, театролог, драматург, позоришни критичар, бивши управник водећих позоришних кућа у Хрватској,радо је прихватила позив управе београдског Атељеа 212 за сарадњу. У представи „Господа Глембајеви” Мирослава Крлеже, која ће у режији Јагоша Марковића бити премијерно изведена на сцени Атељеа 212 у петак, 4. фебруара, Мани Готовац радила је у својству уметничког саветника.

Иза Мани Готовац, кћерке сплитске глумице Марије Денире, широко је уметничко образовање, изузетно познавање савременог светског позоришта и непресушна животна енергија.

И поред тога што сте званично у пензији, и даље неуморно радите. Како је дошло до Ваше сарадње са београдским Атељеом 212?

У сваком од својих мандата постављала сам „Господу Глембајеве” на репертоар. У различитим временима, различито су говорили и различито провоцирали, али увек је у њима било искре која може запалити ватру уметности. У ансамблу и код гледалаца. Јагош Марковић, редитељ представе о Глембајевима, препознао је могућност те искре. Сарађујемо већ годинама, режирао је у Ријеци представе којесу гостовале у „Piccolo teatro di Milano” и оне које су још увек, после многовремена, на репертоару Ријечких летних ноћи. Замор не постоји када везе нису присилне. Чим не радите по нечијем диктату, веза траје дуго. Чиновничке методе рада и преуски простор слободе, то доноси замор или умор на смрт.

Ваш управнички мандат у Ријеци завршен је управо поставком комада „Господа Глембајеви”. Филозоф Ненад Мишчевић тада је казао да је та представа „добра вест за позориште, а лоша за друштво”. Зашто?

Мишчевић је као и увек имао право. Глембајеви у Ријеци су замишљени као мјузикл у којем је Кастелицупевала Северина Вучковић. Али и у таквом жанру, они су успели да покажуунутрашњитрулеж друштва, које се темељи на самим лажима. Откривали су проблем „грабитиваца” који су данас друштвена елита.Та реч долази од глагола: „грабити” и именице „примитивац”. Друштво којим владају „грабитивци” је болесно и наказно друштво с непредвидивим последицама.

Пре или касније театар почиње да личи на особу која га води. Током управниковања у Загребу, Сплиту, Ријеци унели сте позоришни немир, провокацију, експеримент и истраживачки дух...?

Необјашњива је сличност између човека и пса који живе заједно, пише Чехов у једној од својих новела. На сличан начин, чини ми се, та сличност постоји између театра и његовог управника. С тим да је управник уулози пса, а театар у улози човека. Била сам у улози пса, као први човекТеатра ИТДу Загребу, ХНК у Сплиту и ХНК у Ријеци. И била сам задовољна. Одвлачила сам театар у правце које бих најпре нањушила, а затим у сарадњи с бројним уметницима и културњацима дуго и озбиљно проблематизовала,па на крају, све то претварала у репертоар. У том смислу,театар и ја смо личили једно на друго. Постоје,наравно,различити облици театра –забавни, поучни или традиционално понављајући. Сви су они позвани и добро су дошли у свету посткултуре. Али мене су увек занимале истраживачке  представе. Оне које се догађају ретко и произлазе из процеса муке, знатижеље и радости. Театар је за мене узнемиравајуће, провокантно и опасно место. Место на којем је потребна храброст. При томе ми се политика чини само једним, и то мање важним делом, којем ваља пркосити.

Шта нас очекује овде у Београду, с обзиром на то да Ваша сарадња са Јагошем Марковићем изазива сличне коментаре?

Ту сам на споредном месту.Али необично подражавам идеју Јагоша Марковића да се у данашње време „Господа Глембајеви” читају у озрачју трагедије, да се,уствари,врате својим изворима, својим архетиповима, симболском сукобу оца и сина, па онда и свим другим лицима која су у тај сукоб уплетена. Наравно да је Марковић на такав, можда најтежи пут, могао кренути само заједно с глумцима какви су Никола Ристановски, Борис Каваца,Светозар Цветковићи други. Управо тај пут чини ми се надахнутим. Па није ли нам више наврх главе безбројних комедијица, песмица, „фарми” и свега томе сличном? Није ли нам доста цинизма и сарказма? Не осећамо ли насушну потребу за добром драмом и моћним текстом? Не показује ли нам живот како је време за искушавање трагедије на сцени?

Важите за једну од најхваљенијих и најоспораванијих позоришних личности у Хрватској. Појединци Вас оптужују за естрадизацију и спектакуларизацију позоришта. Да ли се и како браните?

Не браним се. Напротив, браним све критике упућене мени у театру. Као и све хвалоспеве, наравно.Театар је самим тимкритика друштва у којем настаје. Зато мора бити и сам изложен критици. Уколико је жив. Можда ништа и није толико потребно колико здрава критика у болесном друштву.

Залагали сте се против корупције у позоришту. Колико, конкретно, она данас влада позориштима у окружењу?

Корупција се проширила попут метастаза у све поре друштва, не само нашег,него и једног дела Европе. При томене мислим само на ону корупцију где су у питању милионске своте новца које се отимају од грађана. Мислим и на корупцију духа.Театар је можда у том смислу најосетљивије место. Сваки потез који се у театру направи из користољубља,а не из уметничких уверења враћа се као троструки бумеранг: промашена представа, осипање театра и губитак занимања публике.     За Вас је, тврдите, позориште остварење емоција којих се стидимо. Да ли позориште губи на снази, односно да ли је стид на овим просторима ишчезао?

Стид су изгубили политичари и многи други. Али нису сви! Још увекпостоје људи који знају штаје то стид и који знају штасу то емоције.Постоје и они који и у данашњим временима чувају осећај љубави. Криво се мисли како се он може наћи само у пожутелим старим речницима.Напротив, он је ту, ваља га само „чути”. О томе управо пишем у своје две књиге санасловом „Фалиш ми”.

Склоност ка театарском експерименту и политичкој провокацији током каријере донела Вам је многе буре у животу. Себе описујете кратко: змија, мачка, мишица... и корњача?

Да, била сам у животу слична свим тим животињама. Не бојим се откривати различите фазе кроз које сам пролазила. Данас сам очито најближа корњачи. У њезиној спорости и дуговечности велике су предности.

Борка Г. Требјешанин