Од нашег дописника
Москва – Нови Филм Карена Шахназарова „Павиљон број 6”, рађен по истоименој Чеховљевој новели, био је номинован за Оскара, добио је „Златног орла” за најбољи филм на Московском међународном филмском фестивалу, а глумац Владимир Иљин „Сребрног Георгија” за најбољу мушку улогу. На фестивалу у Ирану проглашен је за најбољи страни филм, а наши гледаоци имаће прилике да га виде вечерас у Дворани КЦБ на Фесту.

Радњу најпесимистичније али и најживотније Чеховљеве приче Шахназаров је у облику документарног истраживања, уз учешће правих болесника, пренео у данашње време, доказујући још једном да је Чехов писао о вечном а да је доктор Рагин, са својом усамљеношћу и отуђеношћу, један од најбољих ликова књижевности 20. века.

– Идеја за снимање филма појавила се пре двадесет година када је Европа откривала Совјетски Савез. Била је перестројка, СССР је тада био у моди, многи продуценти су желели с нама да раде. Италијански продуцент тражио је од мене да предложим нешто од руске класике, што бисмо реализовали са Мастројанијем. Предложио сам „Павиљон бр 6”, мада се тада нисам сећао детаља приче, али сам знао да тамо постоји одлична улога. Тек после тога сам почео да изучавам „Палату”. Обишли смо све психијатријске болнице у Москви, обавили смо огроман посао, месецима смо просто живели у тим болницама, што је утицало да сасвим другачије доживим новелу. Схватио сам да се филм мора снимати у болницама, са душевно болесним људима. И отуда поступак као у документарном филму. Италијани су имали другу концепцију – требало је да то буде традиционална прича са глумцима, са костимима из времена Чехова… Нисмо успели да се договоримо И идеја је пропала. Реализовао сам је тек сада.

Да ли сте зажалили што нисте радили са звездом као што је Мастројани?

Понекад. Мастројани је одличан глумац, изузетна личност. Али, мислим да је добро што је тако испало. Он би и у овом филму био одличан, али би био странац. И филм сигурно не би био лош, али би то било нешто сасвим друго. Улогу доктора Рагина просто треба да игра руски глумац. И добро је што је филм направљен тек после 20 година. У време перестројке много се писало и много је филмова снимљено на тему психијатријских болница у које су затварали политичке дисиденте. Да је реализована италијанска идеја, било би много разлога да се филм сматра политичким. А то онда не би био Чехов.

Како сте сценарио стар 20 година уклопили у садашњост, учинили га актуелним?

Нисам ја, то је Чехов. Ништа нисмо мењали у сценарију. Људска душа се уопште не мења. Све оно што је Чехов писао остаје и данас важно. Иако је можда језик застарео, све његове мисли остају и данас актуелне. Појавили су се мобилни телефони, интернет, а душа је остала. Зато је и Шекспир данас интересантан као у 16. веку. Суштина човека се не мења. И, ако је, колико се сада види, технички прогрес бесконачан, мислим да је уметнички, на одређени начин, коначан. Верујем да ће Чехова тешко неко моћи у драматургији да превазиђе. Он је ту достигао максимум, као што су Верди и Чајковски постигли у опери. После њих нема више опере.

Појављује се друго, другачије позориште…

Да, али то је нешто друго. Ја говорим о класичној драматургији која је, по свему судећи, већ завршена. Боље од Чехова то нико више неће урадити. Није случајно што је он данас, после Шекспира, најигранији писац на свету.

Многи редитељи, да би привукли публику, чине све да је шокирају. Ви сте, посећујући душевне болнице, имали прилике да видите шокантне сцене, али њих у филму нема?

Видео сам страшне ствари, ужасне сцене. То може да шокира, али то не даје филму уметничку вредност. У мом схватању филма, уметност не треба да шокира. На жалост, човек је тако саздан да ће, ако приказују како вешају човека, секу му главу, сви хтети да гледају... Али, то није уметност, уметност је кад уметничка слика узбуди човека, нагони да плаче, да саосећа, а да при томе не садржи вулгарни део нашег живота. У супротном – нека гледаоци иду у мртвачницу и нека гледају ако им се то допада, али ту нема уметности. Није тешко шокирати, али то није уметност, то је евидентирање реалности. Направити уметничку слику је тешко, а шокирати гледаоце је врло лако.

Какав треба да буде савремени филм?

У мом схватању, уметност мора да буде испуњена хуманизмом. Хуманизам мора да постоји и у најтрагичнијим филмовима.

Постоји ли он у данашњем руском филму?

У већини, не. То је била руска традиција, хуманизам је био својствен руској култури и руској традицији. И совјетској. На жалост, савремени руски филм покушава да се ослободи тога.

Зашто?

Директор једног великог међународног фестивала једном ми је рекао да филм не треба да буде моралан. Данашња фестивалска политика је таква, она намеће тај став. То нико званично не каже, али то се осећа, а млади људи, да би успели, снимају управо такве филмове, лишене хуманизама.
Па ипак, на фестивалима понекад победи један Звјагинцев, или „Павиљон број 6” ...

Изузеци само потврђују правило. Проблем је у томе што савремена Русија данас нема никакву идеју. А за тако велику земљу то је мучно. Руси су као нација увек имали неку идеју. Она је могла бити лажна или права, али је била веома важна. Обично је то била нека месијанска идеја – некад давно маштало се да Москва постане трећи Рим, Достојевски је желео да уједини цео свет у љубави, па се то трансформисало у некакву комунистичку идеју која је то исто, само се другачије називало. Управо то је обједињавало велику земљу. А кад нема велике идеје, земља је склона распаду, што се нама и догодило.

Да ли уметници треба ту идеју да формулишу?

Тешко је и замислити да се може појавити један одређени човек и формулисати идеју. Мада је теоретски могуће. Ипак, националне идеје се не појављују по наруџбини, већ онда кад је друштво за то довољно зрело. Уметници могу да означе проблеме који постоје у друштву, а идеја мора сама да се појави. Сада је веома сложен тренутак у судбини Русије, она просто није у стању да напипа ту идеју. А Америка је има. И она је исто месијанска. Они желе да учине свет бољим, да створе неки идеалан свет. Верују да је њихов поредак идеалан и добар за све. Да ли сам ја с тим сагласан или не, неважно је, као што је неважно што то неће дуго трајати, али они имају идеју и она их обједињује. То је својствено свим великим нацијама.

Љубинка Милинчић