Награду најпре треба добити па је онда коментарисати! То је Михиз једном тако лепо рекао, каже уз осмех Борка Павићевић, драматург и директор Центра за културну деконтаминацију, неколико дана пре него што ће њој и Штефану Кегију, позоришном редитељу из Швајцарске, бити уручена награда „Путеви” Европске културне фондације за 2009. годину, која се додељује за „подстицање динамичког схватања појма различитости и инспирисање разговора о интеракцији између човека и културе”. Ово признање, које подразумева и позамашну своту новца – 25.000 евра, за 2008. годину (када је и установљено) добили су чувени теоретичар културе Стјуарт Хол, један од оснивача културолошких студија и културне антропологије, и Жером Бел и Пише Клухун, играчи и кореографи.

Како наша саговорница истиче, свака награда, па и ова, својеврстан је подстицај, поготово за људе који мисле оно што говоре и раде оно што мисле.

Чини се да „форсирати” различитост подразумева и храброст. Међутим, неки припадници наше културне елите за Вас кажу да сте превише екстремни у оценама и деловању, да то може подједнако да оптерети културу као што је оптерећује и недостатак реакције и активизма...

Хајде сад сви да живимо у неком такозваном трећем путу, да се као направи један историјски компромис између свега. Питање је колико је то могуће и продуктивно. Шта то значи бити екстреман? За мене је страх био нешто чега се треба ослобађати по сваку цену. Кажу чак да се од тога, уз стрес и осећање кривице, добија и канцер. Да, знам да би многи циници рекли да и ја контаминирам културу. Међутим, питање је није ли контаминирање то што ми годинама нисмо „изразговарали” неке основне ствари? Чујем да су неки добили националне пензије а хтели су својевремено да избаце дела словеначких уметника из наших музеја. Да ли сад нико од ликовњака не треба о томе ништа да каже? Очигледно не треба. Културу управо оптерећују такви уравниловачко-аутоматизовани ставови. Једном је Бранко Миљковић рекао: Уби ме прејака реч. Али може да вас убије и преслаба реч. Само тада умирете полако, и топите се, и кувате се, и онда нестајете.

Имате ли идеју како ћете потрошити новчани део награде?

Имам разне идеје. Имамо и идеје и дугове. Мада, размишљам о томе да покушам да купим половину једног џипа који сваки ђилкош (а зову га јапи) данас вози по Београду!

Многе националне установе културе не раде већ годинама, неке због тога што се реконструишу, неке због недостатка средстава. Управо је у току расправа о српској енциклопедији, која никако да се заврши...

Многи би у недостатку бољег текста опет рекли да нам је Крлежа за све крив. Али, оставимо сад то. Кад видимо како нам изгледају гробља и болнице, пада у воду прича о нашем великом поштовању мртвих или бризи о болеснима а истовремено је патриотизам свима први на памети. То једно са другим не иде. Данас људи сами за себе говоре да су нешто испоштовали, одрадили и према најновијем „новоговору” свако, ето, ради свој посао. И онда ја вас питам како ће Министарство културе да ради свој посао без везе са Министарством просвете, а они без везе са Министарством финансија, а они без везе са Министарством правде? Мислим, шта заправо значи та чувена синтагма „нека свако ради свој посао”? У њој се крије дебаласт од одговорности за целину државе па и за и целину културе. Култура је данас превише сегментизована и у контексту је дезидеологизиране политике у којој свако ради само свој посао. Немањем концепта уништавате културу.

Да ли је решење „развенчавање” политике и културе?

Не. Ја не мислим да је култура уопште дељива од других области, па и политике. При томе не мислим на припадност политичким партијама и сличне ствари већ на светоназор. Мислим да људи јако греше када деполитизацијом, или ларпурлартизмом, постмодерним ексапизмом или како бисмо то још могли да кажемо, мисле да реше проблеме у култури. Политика и култура могу бити „развенчане”, али онда је то питање критичког става. Култура је за мене знак питања свему и један непрекидни, субверзивни, преиспитујући фактор. Нама фали самоанализа у култури и јасан смер у којем се иде. Просто, да све посматрамо као целину.

Као драматург и бивши уметнички директор једног нашег позоришта упознати сте са стањем у нашем театру. Да ли иновације као што је гала премијера „Косе” у Атељеу могу да покрену ствари?

„Коса” може да буде и провокација и покретач, или и једно и друго. Реч је о томе да један концепт који промовише Кокан Младеновић добије стваран садржај, јер ја претпостављам да он жели, између осталог, да та два појма доведе у везу. Што је рекао Славој Жижек у једном бриљантном есеју, питање је да ли „Коса” у ствари означава почетак краја револуције и почетак живљења начела уживања, као европског и светског принципа. Ја, на жалост, добро знам да се у позоришту и од позоришта не може зарадити. То знам јер не постоји економска цена карте и њу није могуће формирати. Продала сам 24 пуне дворане „Сава центра” за представу „Црне руке” и „Кармину бурану” и знам да се са три хиљаде гледалаца пута 24 не може зарадити. Али, пошто се данас све одвија у медијима и у виртуелној стварности, онда та гала премијера може нешто да помогне.

Када ће „вечити бунтовник”, како Вас многи називају, отићи на „годишњи одмор”, када то бунтовништво више неће имати разлог свог постојања?

На одмор? Никада! Једна од круцијалних изјава Зорана Ђинђића била је она, жестоко је то рекао, да ко хоће да спава нека иде да спава. И да сања.